Da me je neko kojim slučajem nakon našeg novogodišnjeg putovanja pitao da mu preporučim restoran u Sloveniji, bez razmišljanja bih prvo rekao Pri Danilu.

Vi se sada pitate zašto baš Pri Danilu kada smo tokom tog putovanja posetili tako divna mesta i izvanredne restorane i imali priliku da probamo razne fenomenalne đakonije. Pri Danilu nikako nije predstavljao izuzetak što se tiče hrane, pa smo uživali u nesvakidašnjim, lepo osmišljenim i nadasve vrlo ukusnim kulinarskim kreacijama. Međutim, kombinacija tih kreacija i gostoprimstva kakvo se zaista retko sreće oborila me je s nogu. Eto uvoda, a svakako sledi i razrada.

Za gostionicu Pri Danilu sam saznao neposredno nakon što sam otkrio Hišu Franko. Njihova slow food ponuda mi se svidela na prvi pogled, ali nažalost nisam uspeo da rezervišem ručak za nedelju, 1. januar pošto sam dobio odgovor da će restoran tog dana biti zatvoren. Međutim, pošto smo u Sloveniju došli u petak, 30. decembra, čim smo prešli granicu pomislio sam da bismo mogli da svratimo na ručak i nazvao sam ih da proverim da li ima mesta. Na telefon se javio gospodin Dušan Čarman koji mi je vrlo ljubazno objasnio kako tačno da stignemo do restorana.

Gospodin Čarman vodi restoran Pri Danilu sa svojom suprugom Vesnom koja je ujedno i odgovorna za već spomenute kulinarske kreacije. Dočekali su nas kao da se dugo znamo, smestili nas za veliki sto u jednostavno i sa stilom dekorisanoj glavnoj prostoriji, a zatim su nam pripremili obrok koji ću dugo pamtiti.

Nakon kraćeg razgovora sa Dušanom i izuzetno ljubaznim i posvećenim konobarom saznali smo da Vesna za pripremu jela koristi lokalne sezonske sastojke, kao i da su neka od jela zasnovana na starim lokalnim receptima kojima Vesna dodaje modernu notu. Naši domaćini su zatim izrazili želju da nam baš kroz nekoliko takvih jela predstave svoju kulinarsku priču. Svakako nismo odbili.

Pošto je nakon ručka trebalo nastaviti put, odlučili smo da popijemo po jednu čašu vina uz glavno jelo, a izbor smo prepustili konobaru koji se pokazao i kao odličan poznavalac vina. Bojani je poslužena Rumena rebula vinarije Ščurek iz Goriških brda, a meni Cabernet sauvignon vinarije Blažič, takođe iz Goriških brda.

Vesna je za početak poslala pozdrav iz kuhinje u obliku vrlo zanimljive kaše od sočiva i spanaća. Imala je blag ukus, a uz nju je vrlo maštovito posluženo parče prženog mlevenog mesa koje je malo pojačalo ukus ovog jela i dalo mu fin karakter. Odličan uvod u obrok. Ovo je jedan od starih recepata koji je Vesna malo „modernizovala“, a meni je izuzetno žao što ne mogu da vam prenesem kompletnu priču pošto nisam uspeo da napravim detaljnije beleške. Inače, uz svako jelo smo dobili vrlo detaljan i znalački opis od konobara ili gospodina Čarmana sa kojim smo tokom čitavog obroka ćaskali o različitim stvarima.

Nikako ne smem da propustim da spomenem izvanredne vruće zemičke u dve varijante koje su za sto stigle pravo iz rerne.

Nastavili smo sa vrlo zanimljivom kombinacijom guščje džigerice i teleće grudne žlezde (timus) čiji su se ukusi izvanredno uklopili i upotpunili, pa nije preovladao snažni ukus guščje džigerice koji ume da bude previše istaknut ako kombinacija nije odgovarajuća. Kada se na to doda slatkasta kruška koja je poslužena uz ovu kombinaciju, ne preostaje mi ništa drugo nego da kažem svaka čast!

Vesna nam je zatim pokazala da pored toga što izvanredno kuva zna i poneki mađioničarski trik: u jednom tanjiru poslužene su nam dve supe 🙂 Ona od crnog sočiva bila je dobra, ali je zato ona od peršunovog korena bila fenomenalna. Gusta, kremasta i vrlo blaga, ali sa karakterom. Na tanjir je bio naslonjen i štapić od testa za koji se ispostavilo da, kao ni sve ostale Vesnine đakonije, nije običan. Bio je punjen makadamija orahom i parmezanom, pa je bio fino slan i odlično se uklopio sa supama.

Bilo je vreme za još jedan tradicionalni recept sa preokretom. Fina domaća palenta, ali u kremastom mlečnom sosu od crnih tartufa, uz obilno narendane sveže crne tartufe preko svega toga. Posebno mi se svidelo kako se kremasti, „zemljani“ ukus svežih tartufa uklopio sa ukusom palente. Nesvakidašnja i odlično realizovana kombinacija.

Nepca su nam nakon nekoliko uzastopnih đakonija bila prilično zasićena, pa je kiselkasti, ledeni sorbe od mandarine na podlozi od zelenog čaja iz Šri Lanke legao kao kec na jedanaest.

Kratka pauza, a zatim glavno jelo: tanji komadi ovčetine koja je pripremljena u sopstvenom sosu i na poseban način kako do izražaja ne bi došao snažni ukus po kojem je inače prepoznatljiva. Meso je bilo na granici između srednje i dobro pečenog, mekano i sočno. Posluženo je sa pireom od krompira. Jednostavna, a odlična kombinacija.

Jedva sam čekao da vidim šta će biti posluženo kao desert. Iako sve više počinjem da cenim nečokoladne deserte, moram priznati da sam ipak priželjkivao da Vesna pošalje nešto fino čokoladno. Čim su za sto stigla dva velika crna tanjira, na prvi pogled me je oduševila prezentacija, a neposredno zatim su me na prvi i drugi zalogaj oduševili deserti. Jedan čokoladni, kremast, jak, savršen. Drugi podjednako kremast, ali osvežavajući, sa pomorandžom i notom vanile. Svaka čast!

Domaćini su nam se tokom obroka pohvalili da su uvršteni u vodič Gault&Millau za 2012. u kojem su dobili zaista visoku ocenu 15/20. Gault&Millau je svakako jedan od najcenjenijih svetskih gastronomskih vodiča, poznat po svom sistemu ocenjivanja koji u obzir uzima isključivo kvalitet hrane, dok se ostali faktori ocenjuju odvojeno. Ja bih samo dodao da je priznanje sasvim zasluženo.

A za sam kraj, Vesnina fenomenalna interpretacija koreta sa čistim espresom u čvrstom stanju i penom od šljivovice. Maštovito! Bile su tu i domaće praline od belgijske čokolade sa dodatkom višnje. Nakon što smo sve savladali, pojavila se i Vesna da proveri da li je sve bilo u redu.

Znate šta smo odgovorili, a sada svakako znate i zašto bih na eventualno pitanje sa početka posta bez razmišljanja odgovorio: „Pri Danilu“.

Restoran Pri Danilu, Reteče 48, Škofja Loka, Slovenija, http://www.pridanilu.com/