Eto mene u još jednoj epizodi „Nije trebalo da navedem da u Beogradu postoji samo jedan meni za degustaciju“ 🙂 U njoj će biti reči o poseti beogradskom restoranu Pire.
Ovaj mali restoran koji u nazivu ima termin „slow food“ nalazi se u samom centru grada, u mirnoj ulici Cara Lazara. U vrlo lepo dekorisanom enterijeru preovlađuje bela boja, a raspored stolova ukazuje na to da je ovo mesto zamišljeno i kao bar. Prostorija je podeljena na deo u kojem je većina stolova i u koji se ulazi sa ulice, kao i izdvojeni deo iza šanka sa jednim usamljenim stolom (za koji smo se mi smestili) i nekoliko sofa ako ste za malo opušteniju varijantu. Muzika je bila srednja jaka i ne baš spora, baš u skladu sa atmosferom.
Za razliku od restorana ABC, koji takođe prati slow food koncept, ovde je dostupan standardni meni koji je prilično obiman. Pored toga, u ponudi su i dva menija za degustaciju (riba i meso). Konobarica nam je saopštila da trenutno nemaju tunu koja je sastojak jednog od jela u ribljem meniju, pa smo se odlučili za onaj sa mesom i pratećim vinima. Riblji sledeći put 🙂
Kao aperitiv stigao je slatkasti, penušavi prosecco (Terezza Rizzi, Italija).
Nedugo zatim je na povećem pravougaonom tanjiru stigao „amuse-bouche“. Mala gomila minijaturnih, vrlo simpatičnih i vrlo ukusnih kiflica sa sirom pravo iz rerne. Sa jedne strane gomilice bila je hrskava foccacia sa sirom i slaninom, a sa druge podjednako hrskava foccacia, ali sa vrlo tankim listićima vrganja. Jednostavan, odlično aranžiran i vrlo ukusan početak.
Sledeća na redu bila su tri patea: od crnih maslina a la Pharaoh, Stašin pate sa tartufima i avokado humus a la Danijela. Zanimljivi nazivi iza kojih se kriju izuzetno zanimljive kombinacije. Avokado humus ima blag ukus i kremastu, vazdušastu teksturu, a izuzetno mi se svideo u kombinaciji sa parčetom crnog luka koje je bilo postavljeno preko njega. Sitno seckane crne masline u pateu a la Pharaoh imaju osvežavajući ukus. Jednostavno i ukusno. Za kraj sam ostavio najbolji. Staša je osmislila kombinaciju pasirane džigerice i tankih listića crnih tartufa bogato posutu seckanim lešnnikom. Ovo me je potpuno oduševilo. Izuzetno jak ukus džigerice odlično se uklopio sa kremastim tartufima i seckanim lešnikom. Uz ovo jelo poslužena je činija sa vrućim hlepčićima. Uz sve to posluženo je belo vino karakterističnog ukusa, Villa Vina (Sauvignon Blanc, vinarija Milosavljević).
Zatim smo dobili odličnu goveđu supu sa tankim domaćim rezancima koja je poslužena na vrlo originalan način. Stigla je u malim, simpatičnim lončićima sa malim kašikama 🙂 Maštovito i ukusno.
Došlo je vreme za prelazak na konkretnija jela. Ljuti Thai kari sa piletinom a la spicy Hans. Još jedan maštovit naziv, a jelo je posluženo u maloj činiji i sastoji se od kuvanog pirinča prelivenog jako ljutim kari sosom sa komadićima mekanog pilećeg mesa. Bojani je ovo jelo bilo previše ljuto, pa sam joj ja malo pomogao 🙂 Da napomenem i da smo uz ovo dobili štapiće kako bi doživljaj bio potpun. Još jedno belo vino vrlo lepe arome za koje smo se složili da je bilo najbolje tokom obroka: Chateau Derezia, Tokaji Muscat Lunel, Mađarska.
Sledeće su na redu bile taljatele sa sirom zapečene u rerni. Još jedno jednostavno i vrlo ukusno jelo servirano u maloj četvrtastoj keramičkoj činiji. Sira je bilo taman dovoljno da ne prevlada, kako bi do izražaja došao i kremasti bešamel sos. Blagi Rose vinarije Ivanović koji je poslužen uz ovo jelo odlično se uklopio i upotpunio doživljaj.
Pošto smo već bili savladali poveću količinu hrane, poslednje jelo je došlo kao poručeno. Na pravougaonom tanjiru stigla su tri vrlo mala parčeta bifteka u japanskom sosu, a pored toga, šta drugo nego pire 🙂 Biftek je bio dobro pečen, ali sočan i vrlo ukusan. Japanski sos na bazi soja sosa bio je pomalo prejak za moj ukus, pa je njegov ukus prevladao nad mesom. A pire, baš onakav kakav bih očekivao u skladu sa nazivom restorana. Kremast i bez ijedne grudvice, prosto se topio u ustima. Uz biftek je posluženo lepo crno vino iz manastira Tvrdoš (Tvrdoško crno).
Kao desertno vino poslužen je Aurelius vinarije Kovačević (Cabernet Sauvignon/Merlot), a kao desert poslužene su šne-nokle, palačinka Suzette i čokoladni mus. Šne-nokle su bile vazdušaste i ukusne. Dobar početak. Nakon toga, mala palačinka u narandžastom, gorkastom sosu u kojem se osećala pomorandža. Za kraj izvanredni čokoladni mus preko kojeg su narendani listići badema. Po meni, svakako najbolji od ova tri deserta 🙂
Par napomena za kraj… Pauza između jela praktično nije ni bilo, a čini mi se da bi uživanje u ovakvom obroku bilo još veće kada bi pauze bile samo malo duže. Obrok je svakako trajao više od dva sata, a s obzirom da smo imali rezervaciju za 21, moguće je i da je to razlog.
Usluga je bila na visokom nivou. Nenametljiva i ljubazna.
Ponoviću izjavu sa početka: sledeći put riblji meni za degustaciju 🙂
Restoran Pire, Cara Lazara 11, Beograd, http://www.pirerestoran.com/
Sviđa mi se ideja serviranja supe u lončetu sa kašičicom, to je bilo neočekivano!