Priznajte, uplašili ste se da smo odustali od Gurmanluka 🙂
Razloga za brigu nema. Iako je od poslednjeg posta (a i pre njega) bilo fenomenalnih obroka za pamćenje koji će svakako dobiti zasluženo mesto na Gurmanlucima (In De Wulf, Strelec, 1906 i Reset su samo neki od njih), početkom juna u Beogradu je otvoren Toro Latin GastroBar i to je odličan razlog za prvi post na Gurmanlucima nakon nekoliko meseci. Svakako ću se potruditi da objasnim zašto.
U pitanju je prvi restoran svetski poznatog šefa Ričarda Sandovala u Evropi. Gospodin Sandoval, poreklom iz Meksika, diplomac je čuvene škole Culinary Institute of America i od 1997., nakon kraćeg izleta u vode francuske kuhinje, svetu približava čari latinoameričke kuhinje kroz preko 20 restorana širom Amerike i Bliskog istoka.
U otvaranju Toro Latin GastroBara učestvovala je slična ekipa koja je početkom godine otvorila Ambar, restoran srpske nacionalne kuhinje u Vašingtonu. Toro u Beogradu donekle prati koncept dva Toro Toro restorana (Majami i Dubai) iz Ričard Sandoval grupe. Kao što „gastrobar“ u imenu sugeriše, hrana se služi u malim porcijama koje su namenjene za deljenje, a uz nju se uživa u kvalitetnim alkoholnim pićima i koktelima pripremljenim isključivo od prirodnih sastojaka. Kuhinja se najbolje može opisati kao latinoamerička sa primesama azijske. Kombinacija koja u teoriji možda ne zvuči kao pun pogodak, ali u praksi su stvari sasvim drugačije 🙂
Toro se nalazi u autentičnom ambijentu beton hale u beogradskom pristaništu koja polako, ali sigurno prerasta u veoma ozbiljnu gastro destinaciju sa sve raznovrsnijom ponudom. Prostor je veliki, otvoren i svetao. Dizajn enterijera je pomalo neuobičajen, ali očigledno urađen sa puno pažnje i vrlo primamljiv. Tu je i letnja terasa sa divnim pogledom na reku. Unutrašnjošću dominira otvorena kuhinja, što je za svaku pohvalu jer gosti mogu da posmatraju pripremu gurmanluka koje će zatim imati priliku da probaju.
Za hranu koja izlazi iz kuhinje Toro Latin GastroBara zadužen je šef kuhinje Bojan Bočvarov sa svojom vrednom ekipom. Talenat i posvećenost gospodina Bočvarova već sam na najbolji mogući način predstavio u postu o poseti beogradskom restoranu Mala fabrika ukusa, pa se neću ponavljati. Samo ću reći da su isti veliki talenat i posvećenost svakako i dalje tu, što se vrlo jasno oseti pri svakom zalogaju đakonija koje stižu iz velike, otvorene kuhinje.
Prilikom naše prve posete Bojan nije bio u kuhinji (ili bolje da kažem, većinu vremena nije bio u kuhinji :)), već nam se sa suprugom Milicom i ćerkicama pridružio za stolom, a družinu za to veče kompletirali su gospodin Vanja Puškar (šef kuhinje u beogradskom restoranu La Piazza koji takođe planira proširenje u lokal u beton hali) i njegova devojka Zorica. Dakle, društvo izvanredno, da pređem na hranu 🙂 Još samo nešto, namerno sam rekao „prilikom naše prve posete“ pošto smo moja supruga Bojana i ja u međuvremenu još jednom svratili i isprobali još đakonija.
Ovo je verovatno prvi put da neću kukati što u ponudi nekog restorana nije dostupan meni za degistaciju. Razlog za to je što koncept sa malim porcijama za deljenje u stvari predstavlja svojevrstan meni za degustaciju koji vam omogućava da (u većem društvu) probate zaista dosta stvari sa à la carte menija. Iako naše društvo nije bilo baš tako veliko, naručili smo mnogo 🙂 i tražili da nam sve odjednom iznesu na sto. Kada je sve to stiglo, jednostavno nisam znao šta bih pre, pa ću tako i opisivati jela.
Za zagrevanje nepca stiže pire od crnog pasulja sa salsom od pečenog povrća i kravljim sirom. Ukus pasulja dominira u ovom osvežavajućem namazu, a blagi kravlji sir uspostavlja balans i „smiruje“ situaciju. Namaz ne bi bio namaz da nema na šta da se namaže, a ovde je za to zadužen hrskavi domaći tortilja čips koji se odlično uklapa sa namazom. Obično na stolu volim da vidim neko vruće pecivo, ali ovde jednostavno ne bi išlo. Međutim, svežeg peciva je svakako bilo u nastavku 🙂
Pošto nam je trebalo ozbiljno zagrevanje nepca zbog pozamašne količine hrane koja je čekala na stolu, naručili smo još dva podjednako osvežavajuća namaza. Prvi je klasični gvakamole sa finim, svežim avokadom, a drugi je sa dimljenom pastrmkom i on mi se definitivno najviše svideo od tri pomenuta.
Kao što već spomenuh, na stolu je itekako bilo svežeg peciva u obliku katalonskog ravnog hleba pod nazivom „coca“. Na meniju u Toru dostupne su dve varijante ove đakonije. Prva je obilno posuta divljim pečurkama, karamelizovanim lukom, kozjim sirom i rukolom začinjenom maslinovim uljem, uljem od tartufa i limunovim sokom. Pravi festival raznih ukusa koje otkrivate sa svakim zalogajem. Druga nosi simpatičan naziv „biftek tataki“ i predstavlja kombinaciju topljenog sira, goveđeg karpaća i čipotl ajoli sosa. Testo je u obe varijante tanko, vazdušasto i hrskavo i odmah me podsetilo na testo za picu iz restorana Campo de Fiori. Veoma mi je teško da odaberem favorita, ali ipak malo više naginjem verziji sa pečurkama.
Iza naziva „biftek tiradito“ krije se kombinacija mnoštva snažnih, ali veoma lepih ukusa. U osnovi je biftek koji je kratko pečen sa togaraši začinom (veoma je zastupljen u japanskoj kuhinji i predstavlja mešavinu kineskog čilija, kore pomorandže, morskih algi, đumbira, semena maka i semena susama), a zatim naglo ohlađen i tanko isečen. Položen je u kiselkasto-ljuti ponzu sos (takođe veoma zastupljen u japanskoj kuhinji), a sve to je preliveno rokoto ajoli sosom i posuto krckavim prazilukom, krckavim belim lukom i komadićima pomorandže. Ovo mi je definitivno bilo jedno od omiljenih jela te večeri, ali svakako jednom moram da ga naručim samo kako bih u potpunosti uživao u složenosti ukusa koju pruža. Svaka čast!
Kad sam već kod pečenog mesa, red je da napravim intermeco i da spomenem dve stvari. Za pečenje mesa zadužen je Josper. Čovek bi pomislio da su angažovali nekog španski kuvara 🙂 Ali nisu, u pitanju je veoma ozbiljna „mašina“ koja se „hrani“ ćumurom i predstavlja kombinaciju grila i pećnice. Druga stvar je da biftek koji se služi u Toru potiče sa male privatne farme Dedim sa Zlatibora i da je, po onome što smo probali, izvanrednog kvaliteta.
Bojana i ja smo prilikom druge posete probali jelo poprilično rogobatnog naziva „Tuna tartare wonton tacos“. Međutim, i pored takvog naziva, u pitanju je jednostavna i efektna mešavina meksičke i azijske kuhinje u obliku hrskavih malih takosa punjenih komadićima sirove tune, gvakamoleom, mangom i „pasilla“ sosom, posluženih preko suši pirinča. Šteta je što su takosi preveliki za jedan zalogaj pošto mi se čini da bi tako uživanje u njima bilo zaista potpuno.
Hrskavi gambori su naručeni na Miličinu i Bojanovu preporuku. Pokazalo se, sasvim opravdanu. Iznutra mekano meso gambora karakterističnog blagog ukusa, a spolja savršeno hrskava korica. Preko i okolo rokoto ajoli, terijaki, crni susam, vlašac i tobiko kavijar. Svakako još jedan kandidat za omiljeno jelo večeri i kombinacija koja zahteva razradu u vidu ponovnog naručivanja. Svaka čast!
Definitivno znam koje je Bojanino omiljeno jelo u Toru 🙂 Tajlandska empanada sa piletinom. Vazdušasto, fino testo kao obloga koja krije kombinaciju sira i pilećeg mesa, preko njega osvežavajuća salsa od manga i paprike, a za umakanje fenomenalni slatkasti sos sa mangom i karijem.
Kao prilog (ili možda glavno jelo) iz voka u ponudi je veoma zanimljiv prženi pirinač sa piletinom, kobasicom, jajetom i azijskim povrćem posut sitno seckanim svežim vlašcem. Ja sam uz svako od preostalih jela na stolu gricnuo i malo pirinča i uživao sam, naročito u upečatljivom ukusu kobasice.
Svoje mesto na pretrpanom stolu našao je i Toro burger. Pravi se od čistog junećeg mesa koje se melje u restoranu i baš je onakav kakav bi jedan odličan burger trebalo da bude. Od priloga tu su sir, slanina, čili i avokado koji lepo upotpunjuju doživljaj. Za moj ukus bi meso moglo da bude malo slabije pečeno, kakvo bi sigurno i bilo da smo to naglasili.
Iz Jospera stižu i komadići bifteka koji se služe na ražnjićima (antikučo stil služenja mesa koji potiče iz Perua). „Okupani“ su u peruanskoj marinadi i poprilično ljuti, a meso je toliko mekano da praktično samo spada sa ražnjića. Kao prilog tu je salata od pečenog kukuruza sa začinom veoma karakterističnog ukusa koji sam sigurno već imao prilike da probam, ali mu ne znam ime 🙁 U maloj činiji sa strane je slatko-kiselkasti okopa sos (još jedan karakteristični sastojak peruanske kuhinje) koji lepo „gasi“ ljutinu i slanoću mesa.
Tokom prve posete smo probali dve salate, a tokom druge tome dodali treću i tako zaokružili ponudu salata. Počeću od meni najinsteresantnije i najbolje čiju osnovu čini izvanredna kombinacija paradajza i lubenice. Tu su i srce palme, sveže začinsko bilje i avokado. Sve u svemu, veoma osvežavajuća salata za pamćenje koja je odlična za ove vruće dane. Cezar salata se služi u izvornoj verziji, sa kremastim prelivom od belog luka, krckavim krutonima i izdašnom količinom na tanke listove isečenog parmezana. Od Toro salate sam na osnovu opisa u meniju očekivao mnogo, ali sam se gotovim proizvodom pomalo razočarao. Svidela mi se kombinacija povrća, svežeg belog sira i hrskave slaninice, ali je preliva bilo previše, što je doprinelo tome da bude pomaolo otužan i da pokvari kompletnu sliku.
Pre deserta naručio sam suši i pola kubanskog sendviča, čisto da ne bude praznog hoda 🙂 Sušija nema na meniju i sasvim mi je jasno zašto. Da ga stave, verovatno bi uskoro morali da promene ime u Toro Sushi Bar 🙂 Drugim rečima, izvanredan je. Služi se u obliku kalifornijskih rolnica i dostupan je u dve varijante, sa lososom i sa tunom. Losos je definitivno ostavio jači utisak na mene, ali ni tuna nije daleko zaostajala.
Sa druge strane, kubanski sendvič je imao sasvim solidan, ukusan i zanimljiv fil od seckanog mesa, šunke, kiselog krastavca i kineskog sosa sa senfom, ali kifla u kojoj je poslužen zaista nije bila za pohvalu. Bila je u pitanju obična bela kifla posuta susamom koja je izgledala i imala teksturu kao da je malo odležala.
Za sto su otprilike u ovo vreme stigle i hrskave lignje koje su naknadno naručili Vanja i Zorica, ali nije bilo nikakve šanse da ih probam pošto stvarno ne bih imao mesta za desert(e), pa ću prepustiti slici da govori umesto mene pošto ih je Bojana svakako slikala.
Dakle, dok sam uživao u poslednjim komadima sušija, priupitao sam konobaricu da li bismo mogli da naručimo desert, na šta je usledilo pitanje: „Hoćete li da probate sva tri?“. Sigurno ćete se složiti da je jedini logičan odgovor na ovo pitanje „DA“, pa za kraj sledi opis sva tri deserta 🙂
Počeću od meni najboljeg koji se krije iza zagonetnog naziva „Tri mleka“. U pitanju je mekani, vazdušasti i lagani kolač sa tri vrste mleka, šlagom, raznim svežim bobičastim voćem i svežom nanom koji, poput salate sa paradajzom i lubenicom, predstavlja zaista odlično osveženje za ove vrele dane. Drugi desert nosi ime restorana, za sto stiže na crnoj ploči i predstavlja brauni sa đumbirom, musom od slane karamele, svežim jagodama i kiselim sirupom od đumbira. Brauni je baš kakav treba da bude, ni previše natopljen ni previše suv, a đumbir i slana karamela unose dozu zanimljivosti. Treći su „čurosi“, spolja krckave, a iznutra vazdušaste i meke latinoameričke krofne uvaljane u kristal šećer koje se umaču u sos od čokolade i karamele. Trio koji će retko koga ostaviti ravnodušnim 🙂
Do sada se sigurno pitate da li je ovaj čovek stvarno probao sve ovo za dva obroka 🙂 Apsolutno, sa velikim uživanjem i jedva čeka priliku da nastavi sa istraživanjem menija.
Stoga, okupite društvo, naoružajte se dobrim apetitom i raspoloženjem i pravac Toro! A da, obavezno rezervišite mesto, navala je velika 🙂
Toro Latin GastroBar, Karađorđeva 2–4, Beograd, http://www.torobelgrade.com/
Savrsen restoran! Spoj divnog ambijenta, preukusne hrane i preljubaznog osoblja! Restoran za svaku preporuku! I sve pohvale za ovaj detaljan opis sopstvenog dozivljaja restorana!!!
Moram da se zahvalim Milici što mi je skrenula pažnju na empanadu sa piletinom – NJAM!
ovo mozda jeste dobar restoran ali ja mogu sa mojom platom da popijem samo kafu ovde