Bled je malo mesto, ali zaljubljenicima u gastronomiju ima zaista mnogo da ponudi. U to smo se svakako i sami uverili tokom prethodne kratke posete kada smo uživali u dva fenomenalna obroka, ali i u gostoprimstvu i nivou usluge kakvi se retko sreću.

Nakon što sam ponesen uzbuđenjem napisao postove, saznao sam za paket „3 šefa“. Pošto smo probali đakonije iz kuhinja gospodina Jagodića i gospodina Volčiča, bilo mi je veoma žao što nismo stigli u restoran 1906 u hotelu Triglav koji mi je definitivno bio na listi prioriteta, ali sam ujedno imao i dodatni razlog za povratak na Bled (mada nije da mi pored krempita treba još neki razlog :)). Nedavno nam se konačno ukazala prilika da iskoristimo već pomenuti paket i da uživamo u đakonijama tria Štefelin, Jagodić, Volčič. Ludo sam se radovao.

Unapred sam napravio plan da ću napisati jedan post u kojem bih napravio presek najboljih jela iz sva tri obroka. Međutim, kao i nekoliko puta do sada, planovi su mi pali u vodu neposredno nakon što smo stigli na večeru u restoran 1906. Odmah mi je bilo jasno da u jednom zajedničkom postu neću moći na pravi način da opišem atmosferu, gozbu i nivo usluge koji su nam zajedno pružili šef Uroš Štefelin i gospodin Damir Salkič, menadžer restorana i vrstan somelijer.

Restoran u hotelu Triglav dobio je naziv po godini kada je hotel prvi put otvoren. 2009. je potpuno renoviran i sada je to mali, ali luksuzni hotel iz čijih soba i restorana puca pogled na prelepo Bledsko jezero. Enterijer restorana je otmen, ali je atmosfera opuštena, pa opseg gostiju ide od poslovnih ljudi u odelima do ležerno obučenih gostiju hotela koji imaju priliku da uživaju u đakonijama iz kuhinje gospodina Štefelina kao deo polupansiona.

Smestili smo se za sto pored prozora na sredini sale, a neposredno nakon toga smo se upoznali sa gospodinom Salkičem koji nam je prvo predstavio meni za degustaciju za taj dan, a zatim i ponudu vina. Ja sam ponesen oduševljenjem od prošle posete Sloveniji saopštio da bih voleo da probam nešto poput fenomenalnog šardonea Mlečnik u kojem smo imali priliku da uživamo tokom novogodišnje večere u Hiši Franko, na šta je gospodin Salkič odmah dao nekoliko preporuka. Međutim, prevideo sam činjenicu da je taj nefiltrirani šardone ipak bio prejak za Bojanu, pa je nakon dodatnih konsultacija izbor pao na laganiji rajnski rizling sa oznakom M iz vinarije Dveri Pax. Ovo elegantno belo vino bilo je punog tela, sa izraženim kiselinama i dugom završnicom, a veoma je lepo ispratilo kompletan obrok.

Sa gospodinom Salkičem smo tokom čitave večeri imali zaista izvanrednu komunikaciju i fino smo ćaskali o raznim temama. Pred kraj obroka smo imali priliku da na kratko proćaskamo i sa gospodinom Štefelinom koji inspiraciju za svoje đakonije crpi iz slovenačke tradicije i svog detinjstva, a to veoma uspešno kombinuje sa modernim kulinarskim tehnikama. Moj deda je kada bi probao nešto što mu se zaista svidi imao običaj da kaže „Govori šest jezika“ 🙂 Ne pada mi na pamet bolji način da vam dočaram koliko su dobri gurmanluci koji izlaze iz kuhinje šefa Štefelina, a u nastavku ću se zaista potruditi da vam ih opišem najbolje što umem.

Dostupan je dnevni meni sa četiri ganga, ali i prošireni meni za degustaciju sa šest gangova koji mi se učinio kao logičan izbor za „upoznavanje“ sa gospodinom Štefelinom. Tu je i „a la carte“ ponuda ali nakon što smo doživeli meni za degustaciju, zaista ne vidim nijedan razlog da se ne prepustite šefovom izboru. Svakako vas neće ostaviti ravnodušnim.

Pre nego što je sve počelo, za sto je stigla korpica sa pecivom i puter pod sjajnim metalnim zvonom. Izbor peciva je bio šarolik, a meni je za oko zapala simpatična mala pletenica. Iako volim da vidim i probam vruće pecivo, puterasta sredina, fina korica i delikatni ukus ove pletenice još jednom su mi (nakon Francuske) pokazali da i hladno pecivo itekako može da bude odlično.

Usledio je pozdrav iz kuhinje kojim je gospodin Štefelin odmah na početku odlično pokazao šta ume, pa sam se ja svakom sledećem jelu sve više radovao. Na sredini velikog tanjira bio je paketić od zlatovčice. Meso ove ribe nalik pastrmci imalo je puterstu teksturu i blag, delikatan ukus. Gospodin Salkič nam je objasnio da zlatovčica koju služe u restoranu potiče iz Save Bohinjke gde se uzgaja u bazenima koji se prave u reci. Na paketić je bio naslonjen vrlo simpatičan mali kornet napunjen kremastim pateom od zlatovčice podjednako blagog i delikatnog ukusa. Bio je to lagan, ali izvanredan uvod u obrok.

Prvo jelo sa menija donelo je potpuni preokret u odnosu na pozdrav u smislu intenziteta ukusa. U pitanju je bio karpaćo od goveda sa Bohinja, a bilo je dovoljno samo baciti pogled na jarko crvene šnite sirovog mesa kako biste shvatili koliko će biti ukusno. Pogled me nije prevario 🙂 Preko mesa je bio naredan zbrinc, tvrdi sir koji teksturom u snažnim ukusom podseća na parmezan. Ispod mesa je bio tanki sloj koji je činio fini terin od guščje džigerice, a kao podloga je poslužio pomparikl. Iza ovog bajkovitog naziva krije se izvanredni hleb od celog zrna pšenice koji je lepo „umirio“ kombinaciju zaista snažnih ukusa. Međutim, iako je opisana kombinacija bila lepo zaokružena, u uglu tanjira je bila mala, uska čaša napunjena tamnom goveđom supom punog ukusa u kojoj je, umesto rezanaca, bilo nekoliko tankih traka šargarepe. U slast sam je popio na kraju!

Na sledećem tanjiru bili su plodovi mora, a predstavljali su ih file piranskog brancina i poveća jakobinka. File nije bio preterano sočan, ali je imao savršeno hrskavu kožicu u kojoj sam zaista uživao, a jakobinka je bila mekana i puterasta, gratinirana sa već pomenutim zbrincem čiji je snažni ukus napravio lep kontrast u odnosu na lagano meso školjke. Sve to se nalazilo na slatkastom kremu od muskatne tikve preko kojeg su poređana zrna graška i komadići ljubičastog krompira. Jakobinka se nalazila u umaku od jastoga prefinjenog ukusa, a sa strane je bila pena od krompira sa tartufima. Iako je na tanjiru bilo dosta sastojaka, stekao sam utisak skladne celine u kojoj sam zaista uživao.

Zatim novi preokret. Moram da kažem da mi se izuzetno svideo raspored jela u meniju i kontrasti koje je gospodin Štefelin pravio. Pred nama se našlo poveće parče savršeno kremaste pačje džigerice karakterističnog snažnog ukusa u kojoj sam uživao u malim zalogajima kako bih u potpunosti doživeo svaku nijansu ukusa ovog spcijaliteta. Ispod džigerice je bio sloj crvenog kupusa pripremljenog na pari čiji je delimično slatki ukus napravio lep prelaz ka slatkoj karamelizovanoj jabuci koja se nalazila na dnu i delikatnom sosu od malina. Ovakva džigerica se odlično uklapa sa slatkim ukusima, a ova kombinacija je na izvanredan način potvrdila tu tezu. Svaka čast!

Pre glavnog jela bilo je vreme za Bojanin omiljeni deo svakog obroka, sorbe 🙂 Kao i sve ostalo tokom večeri koju smo proveli u restoranu 1906 i sorbe je bio poseban i izvanredan. Matičnjak mu je sa jedne strane dao kiselkastu notu, a đumbir sa druge jedva primetnu dozu oštrine. Na preporuku gospodina Salkiča sorbe je zaliven penušavim vinom No. 1 iz slovenačke vinarije Istenič. Dok je sipao vino ispričao nam je da je gospodin Janez Istenič nekada bio golman jugoslovenske fudbalske reprezentacije i da naziv ovog penušavca predstavlja svojevrsno podsećanje na te dane. Iako nisam veliki ljubitelj penušavaca, kada su posluženi u kombinacija sa ovako dobrim sorbeom nemam nikakvih primedbi.

Prilično često mi se dešava da nakon obimnijih menija za degustaciju glavno jelo ostane u senci drugih gurmanluka, ali to definitivno nije bio slučaj nakon večere u restoranu 1906. Razlog za to su sporo kuvana leđa muflona koja su bila toliko mekana da praktično nisu imala teksturu mesa, već su podsećala na neki vrlo gust krem. Možda nije baš najbolja analogija, ali svakako dočarava koliko je meso bilo mekano. Oba komada mesa su poslužena u omotu od začinskog bilja čiji je ukus lepo pokrio malo snažniji ukus mesa. Tu je bio i gusti sos od pripreme mesa, nekoliko komada slatke kruške i izvanredne domaće njoke sa vrganjima. Poput šlaga na nekoj finoj torti, u uglu tanjira je bilo malo kremastog sladoleda od cvekle. Svaka čast za nezaboravno jelo!

Desert je stigao na jednom tanjiru, ali se sastojao iz tri dela koji su činili veoma skladnu celinu. Sa jedne strane je u omanjoj činiji bila štrudla a la Uroš Štefelin koju je činio tanki sloj mekanog i prospitog testa na dnu, sloj sitno seckanih kiselkastih jabuka i fina količina laganog mlečnog krema koji je odlično zaokružio kombinaciju. Jednostavan, ali vrlo maštovito i pažljivo osmišljen desert. Na sredini tanjira bila je kruška u testu. Kruške su domaće, što nam je gospodin Štefelin nedugo zatim i objasnio, a bile su mekane, sočne i fino slatke. Testa nije bilo puno, a bilo je izuzetno tanko i prhko, pa su fenomenalne kruške mogle u potpunosti da dođu do izražaja. Treći deo celine predstavljao je sladoled od suvog grožđa koji je bio izvanredno kremast, ukusan i poprilično sladak, pa mi je bilo drago što sam ga ostavio za kraj. Tanjir je, kao i svi prethodni, ostao prazan, a ja sam sa određenom dozom žaljenja pomislio da smo stigli do kraja ovog sjajnog obroka.

Međutim, nakon kraće pauze iz kuhinje se pojavio gospodin Štefelin i za sto je doneo petit four koji se sastojao od već pomenutih malih domaćih krušaka umočenih u finu čokoladu i mini panakote u kiselom sosu od mandarine. Jednostavno ne umem da opišem eksploziju ukusa koja je nastala kada sam zagrizao krušku obloženu čokoladom. Gospodin Štefelin je još jednom za kraj pokazao kako savršen gurmanluk mogu da čine sasvim jednostavni sastojci. Svaka čast!

Dok smo natenane završili večeru, restoran se potpuno ispraznio, pa nas je gospodin Salkič poveo u obilazak vinskog bara koji se nalazi ispod restorana i takođe ima divan pogled na jezero. Dosta vina je dostupno na čašu, pa u prijatnom ambijentu možete da se opustite i da uživate u pogledu. Zatim smo se spustili za još jedan nivo i obišli smo relativno nedavno napravljeni vinski podrum gde smo još malo ćaskali sa gospodinom Salkičem pre nego što nas je ispratio. Već sam spomenuo da gospodin Štefelin inspiraciju crpi iz svog detinjstva, a za kraj mogu da zaključim da je to bilo jedno srećno detinjstvo i da mi je izuzetno drago što je odlučio da postane kuvar. Iskreno se nadam da ću još puno puta imati priliku da probam njegove kulinarske kreacije i unapred se neizmerno radujem.

Potpuno vam je jasno da smo uživali u još jednoj fenomenalnoj gastronomskoj avanturi, ali se plašim da čak ni ovim podužim odvojenim tekstom ne mogu u potpunosti da vam dočaram nivo gostoprimstva, profesionalnosti i kulinarskog umeća koji je prisutan u restoranu 1906. U to ćete morati sami da se uverite.

Restoran 1906, Kolodvorska 33, Bled, Slovenija, http://www.hoteltriglavbled.si/en/restavracija-1906-bled