Nakon kraćeg „izleta“ vreme je da se vratim našem novogodišnjem putovanju po Sloveniji. Nedelja, 1. januar 2012. bila je divan dan u slovenačkoj prestonici, a Bojana i ja smo ga iskoristili za šetnju. Kao što već rekoh, pošto je bila nedelja, pa još i 1. januar, nije bilo otvoreno mnogo restorana, a ja nisam napravio nijednu rezervaciju.

Međutim, u šetnji uskim, kaldrmisanim ulicama starog grada naišli smo na tablu koja nas je pozivala da svratimo na ručak u restoran Špajza. Odmah sam se obradovao, pošto je u pitanju jedno od poznatijih imena među ljubljanskim restoranima, a nakon par minuta bili smo ispred stare kuće sa izbledelom ružičastom fasadom u kojoj se nalazi Špajza.

Sa vrata se ulazi u prostoriju u kojoj se nalazi šank, a pošto u njoj nije bilo nikoga zašli smo dublje kako bismo pronašli nekoga od zaposlenih. Iz prve prostorije ulazi se u drugu, veću, dekorisanu na starinski način, sa nekoliko stolova sa vrlo simpatičnim kariranim stolnjacima.

Iz nje prolaz vas vodi u vrlo malu prostoriju sa jednim stolom koji je bio zauzet. Lako možete da se prevarite i da pomislite da je to kompletan enterijer restorana, ali ako prođete dalje doći ćete do još dve prostorije, od kojih jedna izlazi u vrlo lepu baštu ušuškanu između kuća.

Mi smo se nakon kraćeg obilaska ipak vratili u prvu prostoriju i smestili se za sto pored prozora. Ubrzo nam je veoma ljubazni i uslužni konobar doneo meni i ponudio nam da obrok započnemo aperitivom. Bojana je poslušala preporuku i naručila borovničevec, slatki liker od borovnice vrlo zanimljivog ukusa koji je poslužen u visokoj čaši u kojoj je bila i jedna kupina. Ja sam se odlučio za odličnu viljamovku.

Čim otvorite prilično obimni meni dočekaće vas list sa ponudom menija za degustaciju. Odličan potez koji uklanja potrebu za daljim listanjem, a na vama je samo da izaberete da li ste za meni zasnovan na mesu ili za onaj zasnovan na ribi. Ja nisam imao dilemu i odabrao sam degustaciju zasnovanu na mesu, a Bojana je bila neodlučna i mislila je da naruči a la carte, ali se ipak predomislila i odabrala riblju varijantu.

Za početak je stigao mali pozdrav iz kuhinje. Neću ni pokušavati da se pravim da sam zapamtio šta je u pitanju i samo ću ponoviti da definitivno moram da počnem detaljno da beležim sve što stiže za sto kako više ne bih dolazio u ovakve situacije. Uz to konobar nam je poslužio sveže zemičke (nisu bile vruće) u dve varijante, sa lukom i sa semenkama bundeve. Prva varijanta me je potpuno oduševila, pa sam ozbiljno navalio 🙂

Zatim smo se sa veoma predusretljivim konobarom konsultovali u vezi sa vinom i došli do sledeće postavke: za jela do deserta izbor je pao na blagi Chardonnay (2009) iz vinarije Jakončič (Goriška brda), s tim što sam ja uz glavno jelo popio čašu izvanrednog crvenog vina Carolina (Cabernet Sauvignon 75%, Merlot 15%, Cabernet Franc 5%, 2006) iz iste vinarije, sa na nosu izraženom notom šumskog voća. Uz desert nismo propustili priliku da uživamo u slatkom rumenom muškatu iz vinarije Rodica (slovenačka Istra) koji se dobija organskom proizvodnjom.

Nedugo zatim započela je gozba. Bojani je za početak servirana hobotnica sa ribizlama. Bio sam pomalo skeptičan kako će se blagi ukus mesa hobotnice uklopiti sa kiselim ribizlama, ali se pokazalo da je u pitanju izvrsna kombinacija i da je ta kiselost nekako pojačala ukus mesa hobotnice iseckanog na male komade i izvanredno pripremljenog tako da žilavost ne dolazi do izražaja. Odmah na početku svaka čast!

Konobar mi je prethodno napomenuo da trenutno nemaju sastojke za prvo jelo iz menija za degustaciju sa mesom (rolnice od engleskog bifteka), pa sam šefu ostavio odrešene ruke da me iznenadi jelom po svojoj želji. Odabrao je pačji karpaćo sa tartufima. U moru sličnih varijanti karpaća, ova me je oduševila na prvi zalogaj. Tanki listići pačjih grudi karakteristični po sloju masnoće bili su zaista ukusni i nekako osvežavajući. A kada se tome doda miris i ukus tanko narendanih crnih tartufa dobija se neuobičajena, ali fenomenalna kombinacija. Još jednom odmah na početku svaka čast!

Bojana je obrok nastavila jakobinkom sa pireom od karfiola i dve varijane pene, od spanaća i bundeve. Ovo je bio drugi put da u roku od nekoliko dana jedemo jakobinku koja je bila podjednako dobro pripremljena kao i u Vili Bled. Mekano meso blagog ukusa prosto se topilo, a prilozi podjednako blagog ukusa samo su upotpunili uživanje.

Oko stola se još jednom proširio opojni miris tartufa kada mi je konobar servirao veoma zanimljivu kombinaciju smrčka, jaja i tartufa. Puterasti ukus smrčka vrlo se lepo uklopio sa inače odličnom mešavinom ukusa koju pružaju jaja i tartufi. Sve je vrlo brzo nestalo sa tanjira 🙂

Konobar je zatim pred Bojanu postavio veliki tanjir na čijoj se sredini nalazio rižoto od grdobe i smrčka koji je maštovito postavljen na podlogu od parmezana u obliku činije. Još jednom se puterasti ukus smrčka lepo uklopio sa mekanim i ukusnim mesom grdobe, a lepo skuvana riža je sve to vezala u vrlo zanimljivu celinu.

Na mom tanjiru je bilo nešto što je sa jedne strane po konceptu slično Bojaninom jelu, ali sa druge potpuno različito. Krupna zrna kuvanog ječma pomešana sa komadićima zaista izvanredne kobasice od vepra snažnog ukusa u kombinaciji sa gorkastim radičom dodatno su mi probudila apetit na pola obroka, pa sam jedva čekao nastavak.

Bilo je vreme za glavno jelo. Bojana je uživala u fileu sanpjera sa škampima i blagim kremastim sosom sa penušavim vinom. Svemu tome društvo su pravile dve kriške krompira pečenog u ljusci i jedan čeri paradajz. Lepo predstavljeno, neopterećujuće i iznad svega vrlo ukusno.

A za mene nešto zbog čega sam se još jednom tokom ovog obroka potpuno oduševio. Tanko parče srednje pečenog, izvanredno sočnog bifteka u pikantnom sosu od čokolade sa smokvama i pireom od krompira. Prosto ne znam za šta prvo da se uhvatim, pa ću izdvojiti način na koji se prefinjeni ukus mesa uklopio sa retkim, pikantnim sosom od čokolade (ova varijanta sosa od čokolade mnogo mi se više svidela od onoga što sam do sada imao prilike da probam, a to su uglavnom bili gušći sosovi zasnovani na čokoladi) i način na koji je slatki, karakteristični ukus smokava zaokružio kombinaciju. Svaka čast!

Bojani je poslužen desert koji je baš po njenoj meri 🙂 Torta od katunskog sira i limuna osvežavajućeg kiselkastog ukusa. Debeli sloj fila od kremastog sira bio je postavljen na kompaktnu podlogu kakva se uobičajeno koristi za kolač od sira. Spomenuo bih da se ovaj desert odlično uklopio sa izvanrednim slatkim rumenim muškatom.

Nažalost, moj desert me nije oduševio. Bila je to varijanta čokoladnog suflea sa dodatkom nekoliko malina koja ukusom i načinom serviranja nije odskočila od proseka. Moram priznati da sam nakon ovako maštovito i majstorski zamišljenog i prezentovanog obroka očekivao bar malo maštovitiji pristup desertu. Međutim, suflea svakako nije ostalo, a desert nije mnogo uticao na moje ukupno mišljenje o ovom obroku.

Ne preostaje mi ništa drugo nego da pohvalim veliki trud koji se u Špajzi očigledno ulaže ne samo u hranu već i u stvaranje kompletnog hedonističkog doživljaja. Gospodin Grega Kurnik, šef kuhinje, očigledno je majstor zanata, a ja jedva čekam priliku da ponovo probam njegove đakonije.

Restoran Špajza, Gornji trg 28, Ljubljana, Slovenija, http://www.spajza-restaurant.si/en/