Koncept F•W•J (Food•Wine•Jazz) koji promoviše beogradski restoran Iguana veoma mi se svideo kao ideja. U nastavku pročitajte kako se pokazao u praksi.
Prvi zadatak je bilo obezbeđivanje rezervacije, što sam već nekoliko puta pokušao da uradim tokom prethodnih nedelja, ali bez uspeha. Pretpostavili smo da je ovo mesto veoma popularno 🙂 Juče konačno nisam dobio odgovor „Večeras smo skroz popunjeni“, a nazvao sam ih neposredno nakon otvaranja. Umesto toga, odgovor je bio „Imamo jedan sto na galeriji, ali nije baš reprezentativan…“. Pomislih „Zašto da ne, sto je sto“.
U Iguani se svakodnevno organizuju jazz svirke (od 19 do 21 i od 22 do 01 posle ponoći). Restoran se nalazi u beton hali na savskom pristaništu, u prostoru koji je vrlo uspešno adaptiran tako da baš odgovara konceptu. Veoma visoka tavanica, gusto zbijeni stolovi, pomalo zadimljena atmosfera i glasna jazz muzika. Ovaj opis bi više odgovarao nekom jazz klubu, ali su ljudi koji stoje iza ovoga vrlo uspešno sve to uklopili sa izvanrednom hranom.
Naš „ne baš reprezentativni sto“ bio je na galeriji, iza povećeg stuba, ali to nam uopšte nije smetalo. Muzika se odlično čula, a mi smo zaista uživali u hrani i atmosferi.
Meni nije preobiman, što je odlično jer uklanja potrebu za dugim biranjem i odlučivanjem. Sa druge strane, sve zvuči primamljivo, pa nam zadatak ipak nije bio toliko lak. U skoro svim jelima primetan je uticaj japanske kuhinje, što je, koliko sam upućen, novost za ovu sezonu.
Ljubazni konobar nam je ponudio da obrok započnemo aperitivom, što ovog puta nismo odbili. Bojana je izabrala čašu prosecca (Scudo Argento, Val d’Oca (Veneto, Italija)), a ja sam se odlučio za izvanrednu medovaču koja me je odlično zagrejala.
Bojana je kao predjelo izabrala salatu sa kozicama, kruškama i pomelom. Odlično zvuči, ali ukus je još bolji 🙂 Poveća porcija salate stigla je u velikoj činiji. Mešavina ukusne zelene salate, komada kruške, sočnog pomela i kikirikija pokazala se kao zaista izvanredna, a kada se na to doda zaista izdašna količina hladnih kozica pripremljenih tako da se prosto tope u ustima, dobija se zaista odlična kombinacija. Da dodam i da je ova salata bila vrlo blago začinjena, što je samo upotpunilo doživljaj.
Ja sam obrok započeo tunom sa sičimi biberom i tartarom od kozica. Na velikom tanjiru dobio sam nekoliko tanjih komada sočne tune. Rizikovaću da pogrešim u proceni, ali mi se čini da meso nije termički obrađeno i da je pripremljeno kao za karpaćo. U svakom slučaju, prosto se topilo u ustima i bilo je uvaljano u mleveni sičimi biber koji je hrskao pod zubima i dao odličnu dozu ljutine. Preko toga je poslužen tartar sa izdašnom količinom kozica. Majonez nije prevladao, pa je ovaj prilog bio zaista odličan u kombinaciji sa tunom. Sve to bilo je ukrašeno sa nekoliko traka vlašca.
Nakon odgovarajuće pauze prešli smo na glavna jela. Bojana je ovog puta odabrala ribu, Tikka zubatac. Naziv ne otkriva mnogo, a na tanjiru su stigla dva zaista povelika filea na podlozi koju su činile vrlo tanke trake šargarepe i krastavca, listovi zelene salate i nekoliko listova nane. Opet ću rizikovati da pogrešim u proceni, ali mi se čini da je među začinima u koje je riba uvaljana pre termičke obrade i mala količina kurkumina. Uz to je poslužen odličan, osvežavajući „dip“ od kiselog mleka sa mešavinom začina. Malo sam pomogao Bojani sa ovim jelom i meso je bilo pomalo suvo za moj ukus, mada je to donekle nadoknadio sjajni „dip“.
Iz zaista zanimljive ponude glavnih jela odabrao sam biftek sa sosom od kafe i vrganja. Lep, poveći komad sočnog, srednje pečenog bifteka poslužen je na kremastom pireu od paškanata. Sve to posuto je izvrsnim komadima vrganja i preliveno fenomenalnim sosom od kafe i vrganja. Usudiću se da izjavim da je ovo najbolji sos koji sam do sada probao sa biftekom. Kremast baš kako treba, sa suptilnom naznakom ukusa kafe i jačom notom ukusa pečurki. Svaka čast! I u ovom aranžmanu je svoje mesto pronašao jedan usamljeni listić nane 🙂
Uz glavno jelo smo popili po čašu vina sa ne preterano obimne, ali lepo balansirane vinske karte. Bojana se odlučila za Tamjaniku iz podruma Ivanović (Župa, Srbija), a ja sam odabrao Mallbec Reserve (2007) iz vinarije Chacana (Mendoza, Argentina). Oba vina su se vrlo lepo uklopila sa hranom.
Oko deserta nije bilo mnogo razmišljanja. Bojana kolač od sira, a ja mus od bele čokolade u čokoladnoj chilli supi 🙂
Imam prilično visok kriterijum kada je u pitanju kolač od sira. Izgrađen je tokom mnogobrojnih poseta beogradskom restoranu Guli (taj kolač od sira po meni zaslužuje odvojen post, a nadam se da će ga uskoro i dobiti). Uvek polazim od pretpostavke da će me razočarati i da neće biti dostojan „vladara“, ali ovaj kolač nije nimalo razočarao. Vrlo lep i blag fil na rastresitom testu sa nagoveštajem kakaa preliven (standardnim) sosom od šumskog voća, uz vrlo lep šlag. Šta više čovek može da poželi?
Pa mus od bele čokolade u čokoladnoj čili supi, naravno 🙂 Kada sam video ovo, kao da nije ni bilo drugih stavki u odeljku sa desertima. U velikom dubokom tanjiru stigla je prava čokoladna supa sa ljuspicama bele čokolade. Poput pavlake u nekoj pravoj čorbi, ovde je bila izdašna količina zaista izvanrednog hladnog musa od bele čokolade. Supa je napravljena od odlične crne čokolade i ljuta je baš koliko treba, a kada se iskombinuje sa slatkim musom dobija se zaista fenomenalna kombinacija! Verovatno mislite: „Ovaj je skroz poludeo, preporučuje ljutu čokoladnu supu“ 🙂 Ali ako vas je ovo čak i malo zaintrigiralo, probajte, nećete pogrešiti.
Već se dogovaramo kako moramo da svratimo ponovo, ali sa većim društvom i samo na piće (ili lagan obrok :)) kako bismo se usredsredili na odličnu jazz svirku. Ja bih dodao da svakako moramo da svratimo i kada se vreme prolepša kako bismo uživali u odličnom pogledu koji se pruža iz bašte i nekom novom jelovniku za novu sezonu 🙂
Restoran Iguana, Karađorđeva 2–4, Beograd, http://www.iguana.rs
Uopšteno govoreći, porcije u našim restoranima su stvarno nepotrebno velike. Na primer, pošto je predjelo bilo dovoljno veliko, onda je u glavnom jelu mogao komotno da bude samo jedan komad ribe. A ni to nisam uopšte pojela sve… A ni desert nisam pojela do kraja, iako mi se svideo..
Posluga je stvarno bila dobra, veoma intuitivan konobar, ni u jednom trenutku nismo morali da čekamo da mu uhvatimo pogled, a restoran je bio pun.
Prvo da pozdravim trud koji ulažete u pisanju ovih kritika, a zatim da primetim da od desetak pročitanih do sada nisam primetio niti jednu koja sadrži u sebe neke negativne konotacije, osim eventualno pominjanja par stvari koje Vam tu i tamo zasmetaju. Ruku na srce, gastronomska scena u Srbiji je izuzetno loša, posebno kada je radi o nekim modernijim tendencijama u načinu pripreme hrane, u (ne)inventivnosti kuhinja, usluzi i mnogo čemu još. U tom smislu, čini mi se da su Vam kritike i više nego tendenciozne, kao da iz nekog razloga ne želite da uvredite izvesne ljude, šta već. Smatram da to apsolutno ne ide na ruku poboljšanju gastro-scene u ovim krajevima, ali….Vi svakako imate svoje razloge. Od ljudi koji su imali prilike da posete restorane kao što je npr. Noma, svakako bih više očekivao. Pozdravljam Vas.
ps. Što se tiče konkretno Iguane, na skali između 1 i 10, uzimajući u obzir sve moguće parametre, realna ocena bi bila neka četvorka. Doduše, ne baš pri svakoj poseti. Katkad bi joj više odgovarala trojka. Barem po mom mišljenju.
Čovek je očigledno ljubitelj restorana, a ne mrzitelj, zato piše pozitivno!
U konceptu „food-wine-jazz“, food je najmanje kvalitetan element Iguane. Neko vise ortodoksan bi cak rekao da „food“ treba izbaciti iz koncepta, ako koncepta ima…Hrana u restoranu u kojem dominira guzva uvece i dobar jazz ne dobiva pravi tretman, . citavom „konceptu“ je mnogo vise odgovara snack food. Dalje, fussion pristup hrani u mnogo slucajeva skriva zapravo nedostatak pravog poznavanja sustine, prednosti i nedostataka odredjenih sastojaka, pa to sve rezultira jelima koja su zapravo nista. Da li je ovo slucaj u Iguani? Pa, ajde da probamo kako bi ova hrana isla na manje atraktivnoj lokaciji…