Zamislite mali italijanski restoran u kojem vlada potpuno opuštena atmosfera i gde se osećate skoro kao kod kuće. Zamislite i da se u njemu prave neke od najboljih pica u gradu.
U stvari, nema nikakve potrebe da zamišljate 🙂 Pročitajte ovaj post o beogradskom restoranu Campo de Fiori, a zatim se što pre i sami uputite tamo kako biste se i lično uverili u sve to.
Campo je definitivno jedan od naših omiljenih restorana u kojem smo bili mnogo puta. Otkrili smo ga još dok je bio na staroj adresi u Zemunu, u starom ušuškanom dvorištu u Dubrovačkoj ulici. U međuvremenu se preselio u Njegoševu 35 u Zemunu, u suteren jedne stare kuće ispod Gardoša, a otvoren je i drugi Campo na samom početku Skadarske ulice u centru grada.
U enterijeru ovog restorana koji nosi ime prelepog trga u Rimu dominiraju nepokriveni kameni zidovi koji prostoru daju vrlo opušten šmek. Stolovi su prilično zbijeni, a kuhinja je otvorena i od ostataka restorana deli je samo šank, pa praktično možete da posmatrate majstore na delu 🙂 Pored toga, enterijer je obogaćen mnogim vrlo simpatičnim detaljima koji samo pojačavaju osećaj domaće atmosfere.
Campo nudi prilično obiman meni koji je specifičan po tome što sadrži samo jela sa testeninama i pice, ali bih ja bio potpuno zadovoljan i da sadrži samo pice 🙂 Naravno, tu su i deserti čija se ponuda menja, pa valja porazgovarati sa konobaricom o tome.
Mislim da u Campu nikada nisam naručio ništa osim pice zato što se kvalitetom stvarno izdvajaju u zaista obimnoj ponudi mnogobrojnih beogradskih picerija. Bojana je nekoliko puta odstupala i pravila „izlete“ u druge delove menija, pa sam tako imao prilike da probam njihove lazanje i možda poneku pastu.
Pošto dugo nismo bili, ovog puta smo se oboje odlučili za picu. Nakon kraćih konsultacija Bojana se odlučila za Prosciutto, rucola e parmigiano, a ja sam izabrao „Prunju“ (Prugna) koju nakon kraćih konsultacija skoro uvek izaberem od kada sam je probao 🙂
U Campu praktično oduvek imaju izvanredno portugalsko vino kuće koje redovno naručujemo (belo), pa ni ovaj put nismo odstupili od te tradicije.
Ubrzo nakon vina stigle su i pice koje se služe na drvenim daskama koje samo doprinose atmosferi.
Kao što rekoh, Bojana se odlučila za varijantu sa pršutom, rukolom i parmezanom. Tanko, hrskavo testo koje je pečeno baš kako treba. Mestimično tamno braon, ali nikako zagorelo. Više puta mi se dešavalo da „presudu“ o pici donesem na osnovu izvanrednog izgleda testa i više puta sam pogrešio. Stvar obično uprska gornji sloj koji ne bude dovoljno sočan, pa pica ispadne suva, što nikako nije dobro. Upravo je kombinacija izvanrednog testa i odličnog gornjeg sloja ono što izdvaja pice u Campu. Ova nije bila izuzetak. Izdašna količina pršute prošarana rukolom, sa tankim listovima parmezana preko. Sve to uz pravu meru sosa od paradajza i mocarele. Prste da poližete 🙂
Bojana se bacila na posao…
Prugna. Verovatno najbolja pica koju sam do sada probao ima vrlo kratak naziv 🙂 Preko već opisanog savršenog testa nalazi se gornji sloj koji čini kombinacija svežeg paradajza, crnog luka, suvih šljiva, slanine i male količine gorgonzole. Količina svakog sastojka odmerena je tako da nijedan ne preovlađuje, a svi zajedno čine izuzetno skladnu celinu sa karakterističnim snažnim ukusom gorgonzole u pozadini. Najviše od svega mi se sviđa način na koji slatki ukus suvih šljiva pravi kontrast u odnosu na druge sastojke. Uvek moram da se suzdržavam kako ne bih odmah skinuo sve suve šljive umotane u sočnu slaninu 🙂
Bacio sam se na posao…
Nakon kraćeg perioda tišine za stolom…
Meni je nakon ove izdašne količine hrane ipak ostalo malo mesta, pa sam se odlučio da probam kolač od sira iz ponude od nekoliko slatkiša koju nam je ljubazna konobarica iznela. Vrlo brzo je stigla zaista zanimljiva varijanta kolača od sira koji je poslužen u činiji. Preko nekoliko piškota bila je izdašna količina kremastog fila sa blagim ukusom sira, a sve to bilo je posuto sa nekoliko kupina. Vrlo ukusno, ali malo prehladno za moj ukus pošto je direktno izvađeno iz frižidera. Čini mi se da bih više uživao u ovom desertu da je bio samo malo manje hladan.
Već se radujem našem sledećem odlasku u Campo i novom postu. Ovaj šarmantni beogradski restoran to svakako zaslužuje!
Veoma topla preporuka 🙂
Evo i još nekoliko detalja iz enterijera za kraj…
Restoran Campo de Fiori, Njegoševa 35, Zemun, http://www.campo.rs
Moj omiljeni restoran (što znači da je on na prvom mestu, nema nikog iznad)! Čak i da nije, imala bih samo dobre stvari da kažem o njemu! I to baš ovaj, a ne onaj u Skadarliji.
Ej i meni je simpa ovde, bila 2x! Ako volite pizzu, idite u BOTAKO (Nevesinjska 6)…tamo je pizza iz snova!! Najbolja ikada! to je bas pizzerija http://www.pizzabotako.rs
pozzz
sad vidim da ovaj link otvara samo meni, ne znam sto..evo drugi http://www.pizzabotako.rs/flash.html
Hana, bili smo više puta i tamo, dobra im je ona NLO pizza. Ali i pored toga – Campo RULA! 🙂
samo sto nisu u pitanju borovnice, vec kupine 🙂 inace odlican blog
Upravo sam naletela na tvoj blog, iscitala neke od tekstova i zaista mi se svidjaju. Pratim strane blogove sa ovom tematikom i eto super je sto se konacno formira i srpska blogosfera ljubitelja dobrih zalogaja (Jer takodje vodim blog sa slicnom tematikom sa jos dvoje ljudi, “Testirani restorani“ se zove, nego se nesto zbiva kada upisem u ovo polje dole adresu, pa ne da da se posalje komentar..). Ovaj grad ima puno restorana, neki zasluzuju pohvale, neki ne, pa pisuci o njima, mozemo nekim ljudima da priblizimo autenticni boravak u nekom od njih, da ne idu na slepo, a i neke razotkrijemo kao dobre, a neke kao lose. Svidja mi se sto su ti tekstovi duhoviti i opusteni, narocito sam se nasmejala opaskama poput – “bacila se na posao“ 🙂 Sto se tice ove picerije, uvek mi je delovala privlacno, a i basta im je prelepa stvarno, ali su skuplji i nikako da se odlucim i odem tamo. Nakon Botaka, ciji sam verni fan godinama, nisam dalje eksperimentisala, tako da mi je drago sto sam videla na fotografijama kako im izgledaju jela i da li je nesto sto bi mi se svidelo 🙂 Drugaciji su, pa eto nadam se bice prilike da odem! Pozdrav 🙂
Botako je bila najbolja picerija u gradu, dok nisam otkrio Campo.