Imam novi omiljeni broj.

To bih znao i mnogo ranije, ali do pre nekoliko dana Bojani i meni nikako nije uspevalo sve da se poklopi, pa da svratimo u ovu oazu mira u srcu Senjaka. U restoranu 27 vas neće dočekati samo mir, već i veoma otmena, ali ujedno i prava domaćinska atmosfera. Naravno, ispred mog novog omiljenog broja ne stoji uzalud reč „restoran“, pa ćete pored mira i domaćinske atmosfere svakako uživati i u vrhunskim gurmanlucima, ali da krenem redom…

Kao što rekoh, restoran 27 se nalazi u srcu Senjaka, u velikoj kući sa predivnom baštom koja je puna zelenila i omogućava potpuni beg od gradske gužve. Zatvoreni deo odiše otmenošću i stilom, a bašta je podeljena na nekoliko celina koje su poprilično međusobno odvojene. Ono što mi je zapalo za oko čim smo se smestili je činjenica da je kuhinja fizički odvojena od restorana i nalazi se u jednom uglu dvorišta. Osoblje restorana je izuzetno profesionalno, pa je i nivo usluge na zaista zavidnom nivou. Tokom čitavog obroka smo baš lepo ćaskali sa konobarima koji su bili spremni da saslušaju naše želje i da znalački preporuče, sa menija i iz dnevne ponude koja nastaje u skladu sa inspiracijom šefa i trenutnom dostupnošću namirnica.

Čini mi se da u Srbiji postoji popriličan broj šefova kuhinja koji su praktično potpuno nepoznati široj (gastronomskoj) javnosti, a to svakako ne zaslužuju zato što poseduju talenat, kreativnost i veštinu za koje bi trebalo da sazna što veći broj poklonika dobrih zalogaja. Nakon našeg obroka u restoranu 27, slobodno mogu da kažem da je njihov šef kuhinje, gospodin Saša Najdanović, baš jedan od takvih. Dok o stranim superstarovima kulinarskog zanata može da se sazna praktično sve jednostavnom Google pretragom, većina naših šefova „uživa“ u skoro potpunoj anonimnosti, a smatram da bi i o njima trebalo da bude dostupno više informacija u medijima. Ja vam neću preneti detalje iz karijere gospodina Najdanovića, ali ću se svojski potruditi da vam što vernije prenesem gastronomski doživljaj koji nam je priredio.

Međutim, pre nego što pređem na hranu, zadržaću se na izboru vina. Nedugo nakon što smo izrazili želju da uz obrok uživamo i u vinu, kraj stola se stvorio somelijer restorana, gospodin Goran Patričević, koji je prvo saslušao naše želje. Želje su nam kao i uvek bile u domenu belih vina, a u skladu sa vrućinom koja je vladala tog dana želeli smo da popijemo nešto osvežavajuće i lagano sa voćnim karakterom. Nedavno sam u časopisu Wine&Fine pročitao tekst o rizlingu u kojem autor, između ostalog, izražava žaljenje što su vina od ove vrhunske sorte kod nas dosta zapostavljena, a predlog gospodina Patričevića bio je baš jedan rizling. I to kakav. Iz vinarije Markus Molitor u dolini reke Mozel u Nemačkoj, postojbini rizlinga. Na nosu izražene voćne note, a u ustima fin balans mineralnosti i razigranih kiselina. Uživao sam u svakom gutljaju.

Za početak je stigla činija sa hladnim, ali svežim i vrlo ukusnim rastresitim domaćim hlebom koji je bio i fino mastan. Uz to, u čašicama je poslužen pravi domaćinski amuse-bouche. Hrskave rolnice od tankih kora koje su, ako se ne varam, bile punjene finim mladim sirom. Ukusna zanimacija dok čekate na početak obroka.

Mislio sam da „Veliki srpski tanjir“ koji mi je zapao za oko spada u predjela, ali nam je ljubazni konobar objasnio da je u stvari u pitanju glavno jelo koje se sastoji od nekoliko vrsta mesa, a predložio je da nam pripreme tanjir sa tradicionalnim srpskim predjelom, što svakako nismo odbili. Ubrzo je na dugačkom pravouganom tanjiru stigla kombinacija nekoliko vrsta tanko sečene pršute, izvanredne kobasice, mesa rolovanog u krastavac, ajvara, domaćeg kajmaka i mladog, ali i nešto starijeg sira. Prezentacija je bila potpuno su skladu sa reputacijom restorana, pa se na sredini tanjira nalazila visoka čaša sa zelenim i crnim maslinama ukrašena kriškama lajma, čeri paradajzom i finim, ljutkastim vlašcem. Svaka čast, za kombinaciju i prezentaciju!

Bojana je izrazila želju da joj kao glavno jelo budu posluženi gambori, a konobar je predložio jedno od jela iz dnevne ponude, špagete sa mastilom sipe i gamborima. Nakon kraćeg razmišljanja dogovoreno je da gambori ipak budu sa roštilja i posluženi sa grilovanim povrćem. Na lepo dekorisanom tanjiru stigla je pozamašna količina gambora čije je meso bilo izvanredno mekano i prosto slatko. Kombinacija sa grilovanim povrćem bila je odlična, a Bojana je polako uživala u laganom glavnom jelu.

Kako sam krenuo, lista najboljih jela, koju planiram da napravim na kraju godine, imaće 50 mesta, ali će glavno jelo koje mi je gospodin Najdanović pripremio bez sumnje biti u samom vrhu. Slobodno može da se kaže da je u pitanju njegovo autorsko jelo, a u pitanju je domaća jagnjetina pripremljena u sosptevnom sosu. Ne zvuči kao naročito posebno jelo, a kada stigne za sto može da vam se učini da je malo rešije pečena. Srećom, kada vam do nosa dopre opojni miris, nećete moći dugo da izdržite pre nego što navalite. Zatim ćete shvatiti da izgled vara i da vam praktično neće biti potreban nož pošto je meso toliko mekano da se komadi odvajaju na najblaži dodir viljuške (meso se prvo kuva, a zatim se. Meso se poslužuje u pozamašnoj količini sosa koji bih opisao kao najfiniju moču od pečenja čiji intenzitet ukusa obara s nogu. Uz to grickate pečeni krompir koji se nalazi u maloj činiji sa uljem, ruzmarinom i belim lukom. Tu je i još manja činijica sa kremastim kajmakom. Možda izgleda kao preterivanje na sve ovo, ali ni u kom slučaju nije. Sistem je sledeći: uzmete malo kajmaka i razmažete ga preko svakog parčeta mesa dok je još vruće. Zatim pustite da se malo rastopi, pa veoma lagano uživate u baš svakom zalogaju dok u sebi pevušite poznatu melodiju „Heaven, I’m in heaven…“ 🙂

Nisam propustio da na početku bacim pogled na odeljak sa desertima, ali mi ništa nije zapalo za oko. Međutim, konobar je nakon kraće pauze dao još jednu preporuku sa dnevnog menija. Ispostavilo se još jednom bez greške. Lepi, sočni, ne preterano slatki i osvežavajući tart od krušaka i jabuka sa prhkim testom predstavljao bi odličan desert i sam po sebi, ali je poslužen sa savršeno kremastim, ledenim mohito parfeom sa lepo izraženom notom nane. Parfe se zaista fenomenalno uklopio sa tartom i ovaj prilično obični desert učinio nesvakidašnjim i svežim. Svaka čast!

Na početku sam spomenuo talenat, kreativnost i veštinu, a za kraj bih tom spisku želeo da dodam i potencijal. Restoran kakav je 27, sa gospodinom Najdanovićem kao šefom kuhinje i gospodinom Patričevićem kao somelijerom, svakako ima potencijal da proširi meni nekim novim, kreativnim i smelim kombinacijama ukusa i da sve to zajedno sa postojećim jelima ponudi u obliku nekog finog menija za degustaciju koji bi goste proveo kroz našu tradicionalnu kuhinju i nove gastronomske tendencije. Naravno, činjenicu da menija za degustaciju nema nikako ne treba shvatiti kao kritiku, već samo kao moje zapažanje nakon ove sjajne gastronomske avanture.

Moja topla preporuka je da odvojite jedno lepo subotnje ili nedeljno popodne, pobegnite od gradske gužve u ovu oazu mira i prepustite se izvanrednom gostoprimstvu, vrhunskoj usluzi i, iznad svega, savršenim gurmanlucima iz kuhinje gospodina Najdanovića. Uživanje za sva čula je zagarantovano.

Restoran 27, Istarska 27, Beograd, http://restoran27.com/