Nedavno smo imali prilike da provedemo zaista fenomenalan odmor na Maldivima, na ostrvu Maafushivaru. Uvek kada bih ranije video neku sliku sa Maldiva zapitao bih se da li je tamo zaista tako nestvarno lepo. Jeste 🙂 A da li im je i hrana u skladu sa opštim doživljajem, saznaćete u nastavku.

Za sva tri obroka u hotelu imali smo švedski sto, što nam je pružilo priliku da probamo mnoštvo novih jela. Kao što se i da pretpostaviti, maldivska kuhinja zasnovana je uglavnom na ribi i ljutim začinima egzotičnog ukusa. Drugim rečima, osećao sam se kao kod kuće 🙂

Ipak, ovde neću pisati o švedskom stolu. Još u Beogradu sam saznao da hotel nudi romantičnu večeru na plaži sa pet jela, od kojih je glavno jelo jastog. Sada već pogađate o čemu ću pisati 🙂

Postavka je kao u nekom romantičnom filmu. Sto se nalazi na plaži, u velikom osvetljenom srcu. Vrlo je lepo i nenametljivo dekorisan, sa dosta cveća.

Nakon što smo se udobno smestili i naručili bokal belog vina, polako su počela da stižu jela. Za početak „parma ham cheese cake“. Zanimljiv naziv za vrlo jednostavno i ukusno predjelo koje je servirano u obliku rolnica od pršute napunjenih izvanrednim krem sirom. Pršuta nije bila previše slana, kao ni sir, pa sam se odmah zapitao da li će i nastavak biti podjednako dobar.

Usledila je kremasta čorba od đumbira i šargarepe. Sjajna mešavina blagih ukusa i kremasta tekstura, baš ono što očekujem od čorbe. Ubrzo je bila savladana, a mi smo bili spremni za nastavak.

Konobar nam je nakon čorbe doneo dva tanjira sa po nekoliko komada mesa tune koje je kratko obrađeno na veoma visokoj temperaturi. Rezultat je tanka karamelizovana spoljna korica i polusirovo meso koje se topi u ustima. Između parčića ribe nalazila se gomilica pirinča pomešanog sa komadićima svežeg kokosovog oraha. Savršeno!

Što bi Bojana rekla: „Konačno da probamo i tog jastoga“. E pa probali smo ga. Svako je dobio po jednog, pripremljenog tako da odmah može da se jede. Nisam znao kakav tačno ukus da očekujem, a ispostavilo se da je mekano, slatko i izuzetno sočno meso vrlo slično mesu škampa. Bojanin je bio baren i poslužen sa krompirom i crvenim, ljutkastim sosom sa povrćem, a moj je bio sa roštilja i poslužen sa krompirom, grilovanim povrćem i klasičnim sosom za ribu (ulje, beli luk i začinske trave). Uživanje!

Nakon kraće pauze stigao je i desert. Za Bojanu grilovani ananas sa prelivom, a za mene čokoladni sufle. Nakon ovakvih jela, sufle nije ostavio poseban utisak na mene. Bio je poprilično suv, sa nedovoljno topljene čokolade u sredini, ali daleko od toga da je bio loš i da ga je ostalo 🙂

Za kraj moram da spomenem našeg nasmejanog i izuzetno finog konobara Fajzala koji je bio potpuno nenametljiv i vrlo uslužan.

Ponavljam se, ali ovo definitivno moramo da ponovimo 🙂