Nekim restoranima nije potrebno detaljno predstavljanje. Jedan od razloga za to je štu su njihova imena postala sinonimi sa rečju „restoran“. U ovom slučaju, kada Beograđanima spomenete prethodno navedenu reč, verujem da će jedna od prvih stvari koja će mnogima od njih pasti na um biti Franš.

Ova beogradska gastronomska institucija nalazi se na vrlo zanimljivom mestu, ugnežđena između autoputa i jedne od najprometnijih ulica u gradu. Svako bi pomislio da to i nije baš reprezentativno mesto za jedan otmeni restoran, a naročito ne onaj koji je poznat po prelepoj bašti. Međutim, Franš već dugo stoji na istom mestu i bez obzira na mesto na kojem se nalazi zaista ima prelepu baštu.

Zar biste rekli da se bašta na ovim slikama nalazi na mestu koje sam opisao. E baš u tome leži jedna od glavnih čari Franša koji predstavlja pravu malu oazu u centru grada. Mi smo iskoristili prelepo majsko subotnje popodne da svratimo na večeru u društvu Bojana Bočvarova i njegove supruge Milice.

Neposredno nakon što smo se smestili za sto pored koga je među zelenilom fino žuborila voda, stigla je korpica u kojoj su pokrivene bile tanke vruće lepinje zanimljivog oblika i još zanimljivijeg ukusa. Fino zapečene, sa izuzetno hrskavom koricom koja lepo puca pod zubima. Kao što rekoh, imale su i karakterističan ukus koji ne mogu baš precizno da definišem, ali me je podsetio na kim. Prave se u restoranskoj pekari i prosto traže da ih smažete dok su vruće 🙂

Međutim, korpica sa hlebom nije stigla sama, već su pred nas postavljene i dve staklene činijice sa svežim krastavcem, šargarepom i daikon repom isečenim na štapiće i posluženim u mešavini soja sosa i ulja od susama. Neuobičajeno, osvežavajuće i vrlo ukusno!

Iako meni zauzima samo dve strane, zaista je obiman i uglavnom je zasnovan na specijalitetima nacionalne kuhinje. Naravno, mesto u meniju našli su odabrani specijaliteti internacionalne kuhinje, a tu je i odeljak sa jelima od ribe i morskih plodova. Na posebnoj strani naveden je ogroman izbor salata kakav se veoma retko viđa.

Važan deo doživljaja u restoranu ovog ranga svakako predstavlja usluga, a konobar koji nas je čitavo veče gostio pokazao je da se u Franšu misli na sve, do najsitnijih detalja. Ovaj gospodin bio je izvanredno profesionalan, ljubazan i uslužan, sa odmerenim smislom za humor. Postavljao je prava pitanja u vezi sa hranom i vinom i davao preporuke kada je to bilo potrebno, što takođe smatram vrlo pohvalnim!!

Pošto smo bili prilično neodlučni i trebalo nam je malo duže da napravimo izbor, konobar se uskoro pojavio sa četiri tanjira na kojima je bio svojevrstan amuse-bouche. Po parče svežeg hleba preko kojeg je u tankom sloju bila namazana guščja džigerica. Ne znam šta su u kuhinji uradili, ali nije bilo one karakteristične note guščje džigerice (koja nekome može malo da zasmeta), već je do izražaja u potpunosti došla kremasta tekstura i snažni ukus koji je odlično probudio apetit. Ovu kombinaciju zaokružila je mala količina svežih crnih tartufa koja je bila narendana preko. Drugi deo ovog amuse-bouche tanjira činila je mini kapreze salata sa po dve kriške svežeg paradajza i finom, blagom mocarelom.

Bojana je odabrala salatu od gambora na rukoli sa čeri paradajzom i parmezanom. Izdašna količina lepo pripremljenih, mekanih gambora poslužena je preko još izdašnije količine blago začinjene rukole. Tanki listovi parmezana uneli su malo jačine, a čeri paradajz svežinu. Lepo balansirana kombinacija ukusa koja je potpuno odgovarala vremenu.

Milica je napravila izbor iz odeljka sa specijalitetima od ćuretine, a odlučila se za punjene medaljone koji su posluženi fino pečeni i porumeneli. Meso je bilo mekano, a punjenje poprilično neutralno, što se meni u ovom slučaju nije baš svidelo pošto mi se čini da bi dodatak male količine nekog suvog mesa punjenju dao karakter i bolje zaokružio ovo jelo. Čini mi se da Milica nije imala zamerki.

Bojan i ja smo se nakon pregledanja menija zadržali na gurmanskim specijalitetima. On je iskusno izabrao mućkalicu, a onda je „personalizovao“ pomoću odgovora na nekoliko podpitanja koja je postavio konobar 🙂 Rezultat je bio izvanredan. Mekani komadi krtine koja je bila fino prošarana masnoćom kako ne bi bila suva i zaista odlično pripremljeno povrće koje mi se veoma svidelo pošto nije bilo gnjecavo i sjedinjeno u neprepoznatljivu masu kao što ponekad ume da bude, već je bilo moguće uživati u različitim ukusima i teksturama. Mućkalica je bila blago ljuta, pa su svi ukusi mogli lepo da dođu do izražaja. Svaka čast!

Kao što rekoh i ja sam se zadržao na gurmanskim specijalitetima. Izbor je pao na odrezak koji nosi ime restorana i pripremljen je na kajmaku. U pitanju je rolovana vešalica poslužena u obliku dva simpatična paketića sa izdašnom količinom kajmaka preko i sa malo pomfrita u činijici. Meso je bilo mekano i sočno, a rolovano je sa malom količinom šunke i sira, što samo doprinosi uživanju. Mlađi kajmak je odlično upotpunio kombinaciju, a delimično se i otopio, pa sam mogao da umačem komade mesa. Milina 🙂

Za stolom su uz glavna jela bile i dve salate: mešavina zelenih salata sa čeri paradajzom i popriličnom količinom parmezana preko i mešavina šargarepe, celera i rena koja je bila fino osvežavajuća, uz karakterističnu notu rena.

Uz večeru smo uživali u laganom belom vinu od sorte grožđa Cortese (Gavi Franco Fiorina, 2010) koje je lepo ispratilo čitav obrok. Moram da spomenem i potez konobara koji me je oborio s nogu. Nakon što smo završili sa vinom, on je nonšalantno i bez neke posebne najave u kiblu stavio sveže cveće. Sitan detalj, ali izvanredan potez!!

Nije bilo potrebe da ponovo u ruke uzimamo meni kako bismo izabrali desert pošto je naš sjajni konobar ko od šale nabrojao praktično sve deserte. Izbor nije bio težak, pa su nedugo zatim deserti stigli za sto, a konobar je poneo i pirotehnička sredstva, pa je završnu obradu krem brulea za Milicu obavio pred nama. Iskusno 🙂

Krem brule bio je standardno dobar, lagan i kremast, sa nešto debljom koricom.

Bojan se odlučio za laganiju varijantu i odabrao je jagode koje su poslužene isečene na polovine, uz malo šlaga (po njegovoj želji) preko svake. Bojana mu je malo pomogla 🙂

Što se mene tiče, prestao sam da slušam nakon prve stavke 🙂 Čokoladna torta, jedna sveža trešnja i malo kremastog šlaga. Jednom rečju, savršenstvo 🙂 Torta je bila varijaciju na temu reforme, sa izvanrednim vazdušastim čokoladnim kremom i blago natopljenim korama. Samo da je u korama bilo malo krupno seckanih oraha ova torta bi bila ozbiljan takmac onoj iz Starog pingvina koja ipak ostaje na prestolu.

Skoro četiri sata je proletelo, a konobar je nakon fine pauze dao preporuke za dižestive, od kojih bih definitivno izdvojio izvanredni gorki Underberg koji smo popili Bojan i ja. Ovaj napitak pravi se od aromatičnih trava iz 43 zemlje na način koji se nije menjao od 1846. Pakuje se u flašice koje sadrže jednu dozu, a u Franšu se služi u vrlo zanimljivim (i teškim) visokim čašama. Zaista mi je odlično legao nakon ovog obilnog obroka.

Restorani koji ne zahtevaju detaljno predstavljanje svakako ne zahtevaju ni preporuku 🙂

Siguran sam da ste već bili, a ako kojim slučajem niste, svakako ćete jednom svratiti i uživati u gastronomskom doživljaju „par excellence“!

Restoran Franš, Bulevar oslobođenja 18a, Beograd, http://www.frans.rs/