Odmah na početku da kažem, sramota je što sam ovoliko čekao da objavim ovaj post. Kada ga budete pročitali do kraja biće vam potpuno jasno zašto.

Bojana i ja smo prošlog septembra zaista uživali u paketu „3 šefa“ (Bine Volčič (Promenada), Uroš Štefelin (1906) i Igor Jagodić (Vila Bled)), tj. u tri višesatne gastronomske avanture za pamćenje. Ako bi me neko tada pitao da odaberem najbolju, odluka bi bila veoma teška, ali pošto sam imao više nego dovoljno vremena da razmislim o tome, slobodno mogu da kažem da je ručak u prelepoj Vili Bled bio najbolji od ta tri, ali i jedan od najboljih obroka do sada. 50% zasluge za to ide gospodinu Jagodiću i njegovom timu u kuhinji, a preostalih 50% gospodinu Alenu Audiču kojem i dalje nema ravnog kada je u pitanju usluga za stolom. Napravio sam uvod kao da ću pisati o Vili Bled 🙂 Nažalost, ovog puta neću, ali ću vam zagolicati maštu slikama tog izvanrednog obroka.

Vila Bled (septembar 2012.)

Na našu veliku žalost, gospodin Audič, koga smo upoznali prilikom prve posete Vili Bled, saopštio nam je da će od oktobra 2012. Vila Bled prestati da bude hotel i da više neće biti otvorena za javnost 🙁 Pošto smo u međuvremenu razmenili nekoliko e-poruka, svakako nisam propustio priliku da ga pitam gde sada radi kada smo se januara ove godine zaputili u vikend posetu Sloveniji kako bismo prisustvovali veoma zanimljivoj večeri u restoranu 1906 na Bledu koja je obuhvatala uparivanje gurmanluka iz kuhinje gospodina Štefelina sa različitim „gourmet“ pivima. Potajno sam se nadao da će u odgovoru pisati da su Igor i Alen i dalje tandem 🙂 Odgovor je bio da njih dvojica sada zajedno rade u novootvorenom restoranu Strelec na Ljubljanskom gradu. Odmah smo napravili rezervaciju.

Kao što rekoh, Strelec se nalazi u prelepom ambijentu Ljubljanskog grada, pri vrhu jedne od kula. Iz lifta izlazite direktno u poveću polukružnu prostoriju okupanu svetlom koje ulazi kroz zaista velike prozore. Kroz iste te prozore pruža se divan pogled na Ljubljanu. Imali smo sreće da ta subota bude sunčan zimski dan, pa je doživljaj bio zaista potpun. Stolovi su lepo razmaknuti, prostrani i jednostavno, ali sa ukusom postavljeni, a na sredini prostorije pažnju privlači providni pod.

Koncepcija menija je veoma slična onoj u Vili Bled, što znači da postoji nekoliko opcija menija za degustaciju (u zavisnosti od toga koliko ste gladni :)), ali i fino odmerena à la carte ponuda ako ste radije za tu varijantu. Ovo sam sigurno već rekao za Vilu Bled, ali ću svakako ponoviti i ovde: ne vidim ni jedan dobar razlog da izbor ne prepustite gospodinu Jagodiću i da samo izaberete broj tanjira, a da gospodinu Audiču prepustite da znalački upari vina sa gurmanlucima koji stižu za sto. Naravno, mi smo upravo to i uradili, s tim što smo količinu vina ograničili na jednu čašu uz glavno jelo jer je nakon ručka valjalo nastaviti put ka Bledu.

Gospodin Audič je svakako vrlo pažljivo (uzimajući u obzir moju ljubav prema organskim vinima iz vinarije Mlečnik) odabrao merlo iz 2005. koji se savršeno uklopio sa podjednako savršenim telećim obrazima, ali nije propustio priliku ni da me samo podseti savršenog doživljaja koji pruža Mlečnikov šardone iz 2006.

Odlučili smo se za degustaciju sa četiri ganga, a gospodin Jagodić se potrudio da Bojana i ja dobijemo različita glavna jela i deserte kako bismo probali što više njegovih novih kreacija. Svaka čast za taj potez!

Kao pozdrav iz kuhinje, tj. amuse-bouche Igor je poslao rolnicu od lososa sa pireom od peršunovog korena i vakami algama. Fina rolnica delikatnog i karakterističnog ukusa prosto se topila u ustima, a ukusi blagog pirea od peršunovog korena i poprilično slanih vakami algi dali su uravnoteženu podršku i lepo zaokružili ovaj tanjir. Sve u svemu, veoma srdačan pozdrav.

Alen je za sto zatim doneo dva velika tanjira na kojima se sa jedne strane nalazio tartar od brancina u čijem sam sirovom, ali nenametljivom ukusu lagano uživao pre nego što sam prešao na ostatak. A ostatak su činili pire od peršunovog korena, peršunovo ulje, mladi grašak i salata u sredini, kao i spolja hrskavi, a iznutra sočni komad prženog brancina koji je efektno „zatvorio“ ovu priču. Od naše prve posete Vili Bled tanjiri koji izlaze iz Igorove kuhinje podsećaju me na prava mala moderna umetnička dela u kojima se ne uživa samo gustativno, već i vizuelno.

Potom duboki tanjiri sa po jednim povećim domaćim raviolom punjenim pačjom džigericom, što je nagoveštavalo da uskoro stiže i supa. Ovog puta bistra, lagana pileća sa sitno seckanim povrćem. Prvo sam sredio raviol i uživao u snažnom ukusu džigerice, a zatim gustirao supu čiji je delikatni ukus sa svakim zalogajem sve više dolazio do izražaja.

Bojani je kao glavno jelo na prelepo aranžiranom tanjiru poslužena savršeno mekana i sočna pastrmka obmotana spanaćem, šampinjonima i tankim, prhkim testom koje je unelo lepu dozu hrskavosti. Dve rolnice od pastrmke bile su okružene slatkastim kremom od bundeve, mladim spanaćem, peršunovim uljem, ribljim sosom i raviolima punjenim spanaćem i zbrincem (tvrdi sir nalik parmezanu). Možda zvuči kao nasumičan niz sastojaka, ali u pitanju je pažljivo odabrana kombinacija ukusa koji zahtevaju da im se stvarno posveti pažnja kako biste na najbolji način uživali u svakom.

Iako sam prilikom poslednje posete Vili Bled probao fenomenalne teleće obraze dugo i sporo kuvane u vakumu, nisam imao apsolutno ništa protiv da još jednom uživam u ovom prvoklasnom gurmanluku, ovog puta u nešto izmenjenoj varijanti. Dakle, centralno mesto na tanjiru zauzimaju teleći obrazi koji su tako savršeno mekani, sočni i ukusni da jednostavno ne mogu polako da uživam u njima 🙂 U ovoj izvedbi, bili su položeni na domaću marmeladu od luka, a društvo su im pravili mladi zeleniš, pire od šargarepe i slanine (čiji se omamljujući miris širio oko stola i pozivao da se navali), pečeni ljubičasti krompir i porto sos. Stvarno svaka čast!

Iako smo se odlučili za meni sa četiri ganga, Igor nam je poslao i pripremu za desert u obliku iznenađujuće kremastog sorbea od malina položenog preko čokoladne zemlje napravljene od tamjana, ruzmarina, maslaca i soli i okruženog svežim malinama i mentom. Spoj osvežavajućih ukusa koji nam je pomogao da pripremimo nepca za slatke gurmanluke koji su usledili.

Desert koji je poslužen Bojani po meni je jedan od najboljih koji sam probao u poslednje vreme. U pitanju je jednostavna, ali efektna kombinacija savršeno mekog i delikatnog mesa kruške zapečenog u karamelu i obavijenog tankim, krckavim testom. Odličan kontrast ovoj toploj đakoniji davao je kremasti sladoled od karamele, a dodatnu dozu krckavosti unosio je krambl raspoređen u nekoliko malih gomilica na tanjiru. Bravo!

Iako sam naučio da na pravi način cenim nečokoladne deserte, u duši sam uvek bio okoreli čokoladoman 🙂 Iz tog razloga sam se potpuno oduševio kada je Alen pred mene stavio veliki tanjir sa desertom. Centralno mesto na njemu zauzimao je mus od najfinije crne čokolade koji bi na oko mogao da se učini kao neki spolja suvkasti kolač, ali izgled u ovom slučaju itekako vara jer je zaista raskošno kremast i prosto traži da ga lagano rastapate u ustima. Društvo na tanjiru mu je pravila pena od bele čokolade, izvanredna domaća čokoladna pralina, žele od kruške pečene u karamelu i sladoled od limunovog lista koji sam ostavio za sam kraj. Još jednom bravo!

Čak ni nakon ovog čokoladnog „udara“ nisam uspeo da se suzdržim, a da ne probam domaće bajadere koje su stigle za kraj pre nego što je Bojana uhvatila priliku da ih slika 🙂 Ne moram ni da kažem da su bile odlične.

Igor i Alen su nam još jednom pokazali da su zaista fenomenalan tandem, a to znači da je Strelec obavezna „lektira“ za sve istinske zaljubljenike u gastronomiju i hednoiste.

Restoran Strelec, Grajska planota 1, 1000 Ljubljana, www.kaval-group.si/strelec.asp