Bojana mi pre nekoliko dana u jednom trenutku kaže: „Pronašla sam novi restoran u koji bismo mogli da idemo“. Odmah sam ga dodao na spisak 🙂
Taj novi restoran zaista je nov, pošto je otvoren krajem oktobra, a nalazi se na vrlo interesantnom mestu. Na Dorćolu, u blizini Luke Beograd i na prelazu u industrijsku zonu, Homa se smestila na ugao ulica Senjanina Ive i Dositejeve.
Prednja strana restorana je sva u staklu, pa je enterijer veoma lepo osvetljen (konačno jednom da odemo i na ručak, pa je svetlo za fotografisanje bilo mnogo bolje nego obično). Enterijer je uređen u minimalističkom stilu, sa prilično gusto napakovanim stolovima. Ono što mi je privuklo pažnju je betonski pod koji lepo upotpunjuje dizajn enterijera.
Kada smo stigli restoran je bio potpuno prazan, ali se tokom našeg obroka prilično napunio, pa bi verovatno bilo poželjno da napravite rezervaciju ako planirate dolazak. Smestili smo se za sto pored velikog prozora, na (nažalost) prilično neudobne stolice. Ono što mi se svidelo je po jedna crvena ruža na svakom stolu, jednostavno i lepo.
Meni nije preobiman, ali je svakako veoma zanimljiv. Predstavlja mešavinu domaće, južnoameričke (španske) i tajlandske kuhinje. Možda zvuči neuobičajeno, ali po onome što smo probali reklo bi se da to svakako funkcioniše. I to odlično!
Za početak nam je ljubazna konobarica donela činiju sa nekoliko vrsta hleba i osvežavajući namaz sa pasuljem, a zatim nam je iznela i dnevnu ponudu jela, kao i trenutnu ponudu supa/čorbi. Moram da se zadržim na nečemu što me je podsetilo na detinjstvo, a to je izvanredni hleb sa orasima, semenkama i suvim voćem koji me je podsetio na nešto vrlo slično što mi je baka pravila kada sam bio mali 🙂
Odlučili smo da obrok započnemo škripavcem 🙂 Vrlo maštovit naziv za predjelo koje se sastoji od sira sa Rudnika na krostinima sa prilično slanim, aromatičnim namazom koji su posluženi preko zelene salate sa kiselo slatkim dresingom sa balzamikom. Kombinacija je izvanredna i prilično jaka, ali je porcija baš kolika treba da bude kako bi vam lepo otvorila apetit.
Ovog puta smo odlučili da ne preskočimo supu zato što nam se ponuda učinila veoma zanimljivom. Bojana se odlučila za potaž od bundeve koji je bio apsolutno izvanredan. Izuzetno gust, sa karakterističnim ukusom bundeve, ali i dodatkom suvog grožđa. Da nije bilo suvog grožđa, rekao bih da je ovaj potaž mogao da bude malo slađi, ali je ovako bio apsolutno savršen.
Ja sam izabrao pileću supu sa šafranom i pečurkama. Moram priznati da nije ostavila jak utisak na mene. Daleko od toga da je bila loša, ali me nije oduševila. Bila je obogaćena izdašnom količinom pilećeg mesa i pečurkama.
Nakon kraće pauze prešli smo na glavno jelo. Bojana je izabrala file brancina sa aromatičnim biljem, čeri paradajzom, crvenim lukom, tikvicama i velikim maslinama. Sve to zapečeno je u rerni, a posluženo je u simpatičnoj činiji umesto čije se podloge našla mala slikarska paleta za mešanje boja 🙂 Vrlo simpatično. Mada to svakako nije ostavilo najjači utisak u vezi sa ovim jelom koje je bilo apsolutno savršeno. Odličan spoj aromatičnih začina, povrća i filea brancina koji se bukvalno topio u ustima. Sve to je pre nego što je otišlo u rernu blago posuto sirom. Svaka čast!
Ja sam se odlučio za južnjačka rebarca sa origanom i salatom od crnog pasulja, što se pokazalo kao zaista odličan izbor. Valja napomenuti da je glavno jelo poslužio Filip Ćirić, šef i jedan od vlasnika restorana, koji je sve vreme ćaskao sa gostima za okolnim stolovima i iznosio ponudu i preporuke. Ali da se ja vratim na rebarca 🙂 Na tanjiru je stigla simpatično aranžirana salata od crnog pasulja, a gospodin Ćirić je iz druge posude prvo prebacio rebarca, a zatim i sve zajedno zalio obilnom količinom odličnog safta od pečenja sa origanom. Poput mesa kod Bojane, rebarca su se takođe bukvalno topila u ustima zahvaljujući tome što su vrlo lepo prošarana masnoćom. Poprilično jaka, ali osvežavajuća salata od crnog pasulja, luka i paradajza dala je odličan kontrast i vrlo se lepo uklopila sa mesom. Još jednom svaka čast!
Bojana nakon svega ovoga nije imala mesta za desert, ali ja nisam propustio priliku da isprobam varijaciju na temu čokoladnog suflea. Iako retko imam priliku da probam zaista odličan čokoladni sufle koji je po mom ukusu, ovaj je svakako u vrhu. Stigao je vruć, testo je bilo vazdušasto i nije bilo preslatko, uz obilnu količinu kvalitetne (crne) čokolade koja se prelivala iz unutrašnjosti. Sufle je poslužen na duguljastom tanjiru, a sa jedne strane društvo mu je pravila kugla kremastog saladoleda od vanile posuta komadićima bele čokolade, dok je sa druge strane bila mala činija sa sosom od šumskog voća koji se za moj ukus nije najbolje uklopio sa ostatkom. Njegov kiselkasti ukus nekako mi je previše štrčao, pa sam ga sačuvao za kraj i pojeo odvojeno 🙂
Valja napomenuti da u restoranu vlada prijatna i opuštena atmosfera, a usluga je brza i odlična. U pripremi je lepa bašta, pa svakako sledi nova poseta čim vreme dozvoli sedenje u bašti…
Za kraj evo fotografije providnog mlina za biber koji se Bojani svideo 🙂
Restoran Homa, Žorža Klemensoa 19 (ugao Senjanina Ive i Dositejeve), Beograd, http://www.homa.rs
Hrana je stvarno dobra, mesto je super, lepa atmosfera, pravo porodično mesto gde čovek može da dođe sa decom (pošto restorani obično nisu baš okružanje koje je kids-friendly) – čini mi se da je naš sto bio jedan od možda tri stola za kojim nije bilo dece.
Ali malo sam se iznenadila kada su došli ljudi sa psom, pa još se desilo da sednu za sto koji je bio pored stola za kojim je sedela jedna trudnica koja, čini mi se, nije bila oduševljena tim 🙂 Moram da priznam da je i meni to malo smetalo jer mislim da psima ipak nije mesto u restoranu.
hm..psima nije mesto u restoranu…a sta kazes na to sto su deca i trudnice u istom prostoru gde se pusi? mislim, to vazi za sve restrane u beogradu…nije ni cudo sto smo svi bolesni pod pola godine godisnje kad pusimo od malena, a i nastavljamo jer niko da se seti da ZABRANI pusenje u svim restoranima i ugradi pusacke delove IZOLOVANE od ostalih, pa da svi budu srecni…kuce su manji problem od duvana!