Noma, Kopenhagen

noma

Vreme je da se vratim na prvi post i na činiju sa nečim što podseća na one usamljene kotrljajuće biljke koje se često pojavljuju u vesternima uz neku napetu muziku.

Ja svakako zamišljam napetu muziku dok ovo pišem pošto imam tremu, baš kao i u subotu 24. marta kada smo Bojana i ja imali rezervaciju za večeru u restoranu Noma u Kopenhagenu. Verovatno se pitate zašto bih imao tremu pred večeru u nekom restoranu. Razloga je mnogo, a ja ću se potruditi da vam ih dočaram najbolje što umem.

noma
noma

Priča o Nomi počinje 2004. kada je Klaus Mejer (Claus Meyer) ponudio mladom šefu Reneu Redžepiju da zajedno otvore restoran koji će nuditi isključivo nordijsku kuhinju (sam naziv restorana čine početna slova reči Nordisk Mad, što u prevodu znači nordijska hrana). Veoma smeo poduhvat ako se u obzir uzme činjenica da nordijska kuhinja do tada praktično i nije postojala ili možda bolje rečeno, nije bila nimalo zanimljiva široj gastronomskoj publici.

Gospodin Redžepi je srećom prihvatio ponudu, a zatim se veoma ozbiljno posvetio vraćanju zaboravljene nordijske kuhinje na gastronomsku mapu sveta. Možda „vraćanju“ nije dovoljno jaka reč pošto je gospodin Redžepi bukvalno ponovo osmislio nordijsku kuhinju. Nešto kao „Nordijska kuhinja 2.0“ 🙂 I nije se zaustavio na toj verziji. Ubrzo su počela da stižu priznanja, pa je Noma 2005. dobila prvu zvezdicu u Mišlenovom vodiču, a 2007. je usledila i druga (koliko ih i danas ima). Međutim, prava pometnja nastala je 2010. kada je britanski časopis Restaurant Nomi dodelio prvo mesto na svojoj godišnjoj listi 50 najboljih restorana na svetu. Ono što ovo veliko priznanje čini još većim je činjenica da je Noma na prvom mestu zamenila hram molekularne gastronomije, restoran elBulli čuvenog Ferana Adrije (Ferran Adrià) koji je četiri godine za redom (pet godina ukupno na prvom mestu) neprikosnoveno zauzimao prvo mesto. Noma je zadržala prvo mesto i na listi za 2011, a sa velikim nestrpljenjem očekujem dodelu nagrada za 2012. koja će biti održana 30. aprila u Londonu.

Ono što je gospodin Redžepi započeo u Nomi imalo je i mnogo šire posledice, ne samo u Danskoj, već i širom Skandinavije, a i sveta (na pamet pada Frej u Njujorku). Mnogi šefovi dobili su priliku da pokažu talenat i da pod zastavom nove nordijske kuhinje predstave svoje kreacije čitavom svetu: Christian F. Puglisi (Relæ, Kopenhagen), Christian Ebbe (Søllerød Kro, Kopenhagen), Bo Bech (Geist, Kopenhagen) i Magnus Nilsson (Fäviken magasinet, Švedska) su samo neki od njih. Pored njih, u Nomi je zaposlena prava mala armija od 35 kuvara (ukupno 22 nacionalnosti) koji takođe stiču neprocenjivo iskustvo za potencijalne buduće gastronomske poduhvate.

Noma se nalazi na divnom mestu, u mirnom delu Kopenhagena pod nazivom Christianshavn koji je karakterističan po duguljastim starim zgradama pored vode koje su nekada služile kao skladišta, a u međuvremenu su pretvorene u galerije i poslovni prostor. U jednoj baš takvoj duguljastoj zgradi, sa dve strane okružen vodom i praktično potpuno neprimetan spolja, smešten je najbolji restoran na svetu 🙂

spolja
spolja

Čini mi se da hrana koja izlazi iz kuhinje u Nomi najbolje može da se opiše pomoću tri reči: LOKALNO, kvalitetno i sezonski. Prva reč namerno je napisana velikim slovima pošto postoji čitav tim ljudi kojima je jedini zadatak da obezbeđuju najsvežije sastojke iz Skandinavije od kojih zatim nastaju fenomenalne kreacije koje se služe u Nomi. Kada je u pitanju kvalitet namirnica, jednostavno nema kompromisa, bira se samo najbolje. Meni se prilagođava sezoni, a to predstavlja zaista veliki izazov ako se u obzir uzme da su zime u tom delu sveta oštre i da dugo traju. Stoga se u Nomi pribegava najrazličitijim vrstama kišeljenja, usoljavanja i drugim tehnikama za očuvanje hrane.

Malo o rezervacijama. Kao što je i bilo očekivano, nakon što je Noma dospela na vrh liste 50 najboljih restorana, počeli su da pljušte zahtevi za rezervaciju iz svih krajeva sveta. Negde sam pročitao da se broj zahteva neposredno nakon proglašenja 2010. merio u stotinama hiljada. Sistem za rezervacije koji se nakon određenog vremena ustalio funkcioniše na principu da se rezervacije za sve stolove tokom određenog meseca otvaraju određenog dana u 10 časova ujutru 3 meseca unapred. Da ne komplikujem, 5. decembra sam od 10 do 10.15 besomučno osvežavao stranicu za rezervacije na njihovom sajtu i uspeo da dobijem rezervaciju za večeru baš onda kada sam hteo. Drugim rečima imao sam ludu sreću pošto rezervacije za ceo mesec odlaze otprilike za pola sata. Ovaj sistem će se mnogima učiniti nepotrebnim, ali verujem da ga u Nomi koriste sa razlogom.

Raspisah se, a ni reči o toj famoznoj hrani 🙂 Stvari su se menjale i kada je u pitanju meni, ali se odnedavno za ručak i večeru služi isti meni za degustaciju od najmanje 20 jela na koji ne možete nikako da utičete osim u slučaju da imate neku alergiju na hranu ili specijalni režim ishrane, kada će meni biti prilagođen. Čitav doživljaj (namerno ne kažem obrok) traje približno 4 sata, a meni je to vreme bukvalno proletelo i na kraju kada nam je saopšteno da je došao kraj sve sam se nadao da će iz kuhinje ipak stići još neka đakonija, bar još jedan novi ukus koji nikada nisam probao.

Samo još jedna stvar pre nego što pređem na pojedinačna jela. Nivo usluge me je potpuno oborio s nogu. Ni u jednom jedinom trenutku od kada smo ušli pa sve dok nas naši domaćini nisu srdačno ispratili nisam imao ni jednu zamerku. Svi su nasmejani, izvanredno sinhronizovani i profesionalni. Spremni da se našale ako vide da vam to neće smetati, ali iznad svega spremni da do detalja i sa posvećenošću objasne šta se sve iznosi za sto. Ovo poslednje je velikim delom moguće zato što praktično sva jela za sto iznose kuvari koji ih pripremaju.

Meni je podeljen na dve celine: prva obuhvata sled zalogaja koji se jedu rukama i za sto se iznose sa vrlo malim pauzama između. Ovo je odlična zamisao koja vas na dinamičan način uvodi u drugu celinu u kojoj se služe složenija jela i gde se pauze između jela produžavaju taman toliko da imate vremena da natenane uživate u svim novim ukusima i smelim i fenomenalnim kombinacijama. Prisustvujete pravoj maloj gastronomskoj revoluciji koja se odvija pred vama na tanjirima koji se smenjuju.

enterijer
enterijer

Na stolovima nema stolnjaka, a stolice na prvi pogled ne obećavaju svojim asketskim izgledom, ali su vrlo udobne. U skladu sa stilom enterijera preko naslona je prebačena ovčja koža. Na stolu je i vazna sa malo cveća i nekim grančicama. I tako, bez velike pompe, počinje avantura, sa tim jestivim, hrskavim grančicama od testa koje ujedno predstavljaju i prvo jelo 🙂

lepo i ukusno
lepo i ukusno

Zatim se još jednom vraćamo na sliku iz prvog posta na Gurmanlucima, a to su u stvari komadi mahovine koji su očišćeni, osušeni, isprženi u dubokom ulju, a zatim posuti prahom od vrganja. Mahovina je hrskava, iznenađujuće blagog ukusa i služi se uz crème fraîche.

mahovina
mahovina

Na stolu se stvorila vrlo interesantna hrskava verzija čvaraka i varijanta tipične danske grickalice flæskesvær koja sama po sebi ne bi bila preterano zanimljiva zbog neutralnog ukusa, ali je poslužena sa kiselom i osvežavajućom tankom kožicom napravljenom od crnih ribizli koja je hrskavoj podlozi dala karakter.

varijanta čvaraka i kožica od crnih ribizli
varijanta čvaraka i kožica od crnih ribizli

Tanjir pun praznih ljuštura od školjki i uputstvo da pronađemo dve koje su namenjene za jelo, da skinemo gornju ljušturu i da ostatak pojedemo u jednom zalogaju. Nismo pojeli donju ljušturu već zamenu koju je predstavljao kreker sa mastilom sipe. U njemu, kombinacija sočnog mesa školjke i dodataka koja je malo naginjala na sladak ukus.

školjke
školjke

A onda velika crvena kutija…

velika crvena kutija
velika crvena kutija

U njoj mali ukusni kolačići od dve vrste kravljeg sira iz Švedske preko kojih je bio izvanredni pire od rukole, a na vrhu seckane začinske trave. Kada su za sto doneli kutiju osetio sam se kao dete u bakinom špajzu 🙂

kolačići od sira
kolačići od sira

Hrskavi čips od krompira punjen musom od pržene pileće džigerice i posut prahom od crne trube. Kombinacija blagog hrskavog čipsa i snažnog musa bila je izvanredna.

hrskavo gnezdo od krompira
hrskavo gnezdo od krompira

Potom jedan hrskavi klasik. Sendvič čiju jednu stranu čini pržena kožica od pileta, sa druge strane je ražani hleb, a u sredini je punjenje napravljeno od svežeg dimljenog sira i ikre riba koje žive na velikim dubinama. Moram priznati da sam čitajući mnoge tekstove o Nomi često zamišljao kakvog će ukusa ova grickalica biti. Ukus pileće kožice blago preovladava, ali to nikako nije loša stvar.

hrskavi sendvič
hrskavi sendvič

Oboje smo se zapitali kakva je sad ovo sasušena šargarepa i na kakvom je to crnom prahu poslužena. A ispostavilo se da je u pitanju nešto što kristalno jasno pokazuje zašto je Noma u samom vrhu. Šargarepa je sporo sušena na roštilju, pa je njen slatki ukus bio pomešan sa notom dima. Šta bolje ide uz notu dima nego pepeo od sena. A kao balans, sos napravljen od emulzije kiseljaka. Možda glupo zvuči, ali ovo je najbolja šargarepa koju sam u životu probao!

šargarepa
šargarepa

Hladne trake džigerice bakalara u korpici koja je napravljena od karamelizovanog mleka. Oba sastojka se rastapaju nakon stavljanja u usta i predstavljaju odličnu kombinaciju.

džigerica bakalara i karamelizovano mleko
džigerica bakalara i karamelizovano mleko

Od kada sam probao ono fenomenalno predjelo sa dimom od bukve koje nam je gospodin Volčič pripremio u Promenadi, samo čekam prilike da isprobam neki novi ukus sa notom dima. Stoga sam se kao malo dete obradovao kada sam osetio miris blago dimljenog meko kuvanog prepeličjeg jajeta koje je ukišeljeno u rasolu od jabukovog sirćeta. Još jedan Noma klasik!

Na sto je stigla saksija sa nekoliko zelenih peteljki koje su virile iz nje. Peteljke su bile jestive, kao i male organske rotkve iz kojih su rasle. U slast sam smazao par komada, a zatim sam prešao na „zemlju“ napravljenu od kombinacije mlevenih lešnika slada i piva koja je zagrejana, a zatim sušena približno 6 sati. Bila je slankasta i hrskala je pod zubima, a ispod nje je bila blaga pavlaka od ovčjeg mleka sa začinskim travama. Dva savršena jela jedno za drugim!

saksija
saksija
organska rotkva
organska rotkva

Okrugle danske palačinke (Æbleskive – tipično dansko Božićno posluženje koje je obično punjeno džemom) pržene na puteru kroz koje je probodena dimljena riba muikko, mala riba iz Finske čije meso nema jak, karakterističan ukus ribe. U sredini je kiseli krastavac, a posute su prahom od sirćeta. Moram priznati da vrući kiseli krastavac u sredini nije ostavio baš pozitivan utisak pošto je bio nekako previše gnjecav.

Æbleskive a la Noma
Æbleskive a la Noma

Još jedan hrskavi sendvič a la Noma 🙂 Ovog puta odozgo pačja kožica koja se dobija skidanjem gornjeg sloja sa pačje supe i njegovim sušenjem. Hrskav je i fino mastan. U sredini sveže biljke začinjene emulzijom od dimljene ikre bakalara i sirćeta, a na dnu prhko talasasto testo koje pravi fin balans i ublažava celu kombinaciju. Ovo je bilo poslednje jelo u prvom delu menija.

sendvič za kraj prvog dela
sendvič za kraj prvog dela

Obično za odabrane deserte kažem da zaslužuju odvojene postove, ali je došao trenutak da to kažem i za hleb. Naravno, ne bilo kakav. Napravljen od kiselog testa i celog zrna pšenice sa brašnom iz Švedske. Za sto se iznosi topao u vrlo simpatičnom paketiću od tkanine. Korica za pamćenje, hrskava, ali ne pretvrda, puca pod zubima. Sredina fenomenalna, u tragovima kiselkasta i sa blagim notama koštunjavih plodova. Uz hleb, dve vrste masti, šta drugo 🙂 Svinjska mast sa dodatkom jabuke posuta varijantom sitnih čvaraka i puter od kravljeg mleka iz Švedske, poznat pod nazivom „virgin butter“. Proces bućkanja se prekida rano kako bi ostala određena količina mleka, pa je jako mastan, ali ima blagu teksturu.

hleb i mast
hleb i mast

Tempo se zatim usporio, a jela su postala složenija, ali je „priča“ koja je započela onim grančicama pre par sati vrlo dosledno nastavljena. Prvo jelo u drugom delu menija bio je divlji celer posut nezrelim, blago posoljenim gloginjama, sa sosom napravljenim od belih ribizli i mladim iglicama duglazije. Hladno, kiselkasto, oporo i vrlo osvežavajuće.

divlji celer
divlji celer

Sveže meso raka, žumance i sos napravljen od islandske morske trave söl. Meso je bilo zaista fenomenalno, mekano, ukusno i toliko sveže da pre serviranja nije bilo u frižideru kako ne bi izgubilo na ukusu. Žumance je pripremljeno sa biljnim čajem, a rezultat je osećaj na jeziku kao da ste ga prekrili nekom izuzetno finom tkaninom 🙂 Na dnu pire od peršuna koji je poslužio više kao dekoracija.

meso raka, žumance i morska trava
meso raka, žumance i morska trava

Pomislio sam da nam je zatim poslužen čips. I jeste, ali od školjki 🙂 Školjke su izuzetno tanko nasečene i dehidrirane preko noći, što dovodi do toga da postanu zaista hrskave. Poslužene su preko tostiranih plodova bukve, mešavine biodinamičnih žitarica i pirea od krstovnika (watercress) uz sos napravljen od školjki i pomešan sa malo ulja od morske trave i mastila sipe.

čips od školjki
čips od školjki

Onda običan karfiol. Pečen u borovini i poslužen sa grančicama bora koje za divno čudo nisu bile jestive 🙂 Društvo su mu pravila dva sosa: prozirni, masniji napravljen od surutke i ulja bora i beli, kremasti od neutralne pavlake i rena. Ovo je ujedno bilo i jelo koje mi se najmanje svidelo, mada je kombinacija ova dva sosa bila izvanredna.

karfiol
karfiol

Nakon ne tako ubedljivog karfiola posluženo je po meni definitivno najbolje jelo koje smo te večeri probali. Možda neću umeti na pravi način da dočaram svoje oduševljenje, ali taj slatki karamelizovani luk koji je zatim 15 minuta pripreman u vakumu na 70 stepeni celzijusa kako bi što bolje zadržao ukus (poslužen sa božanstvenim kiselkastim sosom od ogrozda i majčine dušice) totalno me je oduševio jednostavnošću i čistoćom ukusa.

najbolji luk na svetu :)
najbolji luk na svetu :)

File smuđa pečen tako da sa jedne strane ima tanku, prelepo hrskavu koricu, ali da meso ostane mekano i da se prosto topi. Društvo su mu pravili pire od karamelizovanog celera, razne vrste divljih trava i sos koji je napravljen od nedozrele bazge (elderberry).

smuđ
smuđ

Sedam različitih vrsta povrća ukišeljenog u sedam različitih rasola na bazi sirćeta. Početak kao u bajci 🙂 Malo kremaste i izvanredne teleće koštane srži i sos napravljen od pečene prasetine, putera i jabukovog sirćeta, uz dodatak male količine estragona i peršuna. Preko su kao i u prethodnom jelu bile razne vrste divljih trava. Polako sam probavao jednu po jednu vrstu povrća i uživao u zaista neobičnom ukusu sosa.

sedam vrsta ukišeljenog povrća
sedam vrsta ukišeljenog povrća

Prvo smo dobili po jedan vrlo zanimljiv nož u debeloj kožnoj futroli, što je značilo da uskoro stiže glavno jelo, mada takva kvalifikacija definitivno nije na mestu u ovom slučaju, pa je možda bolje reći jedino jelo sa mesom. A meso kao da sam ja birao 🙂 Grudi divlje patke koje su sušene jednu nedelju kako bi se pojačao ukus i istakla mekoća, a zatim isečene veoma tanko i pečene u rerni. Poslužene su sa ukusima šume i zemlje: sirova i sporo pečena cvekla, latice divljih ruža ubrane pre jedne godine, a zatim ukišeljene (jedan od najzanimljivijih ukusa koji ću dugo pamtiti), listovi bukve takođe ubrani pre jedne godine i ukišeljeni, a zatim prženi kako bi postali hrskavi, zeleni listovi jedne vrste kiseljaka i hrskave loptice testa od slada. Preko svega toga sos napravljen od pečuraka, kleke i veoma sitnih bobica bora. Veoma složena, ali majstorski realizovana kombinacija ukusa iz koje bih svakako izdvojio mekano meso snažnog ukusa i nežni ukus latica ruža.

grudi divlje patke
grudi divlje patke

Ako me do sada niko nije privoleo na stranu nečokoladnih deserata, nema više potrebe za trudom pošto me je prvi desert u Nomi kupio nakon prvog zalogaja i jednog zakletog čokoladomana naterao da napiše da je u pitanju jedan od najboljih deserata koje je do sada probao. Dakle, sladoled od danske verzije pelinkovca (Gammel Dansk), kozje mleko, zaleđena surutka i sos od mirođije. Samo jedna reč, fenomenalno!!

sladoled od gorkog lista, kozje mleko i zaleđena surutka
sladoled od gorkog lista, kozje mleko i zaleđena surutka

Drugi desert nekako je ostao u senci prvog, bar u mojoj glavi. Bila je to kombinacija slatkaste šargarepe, bobica biljke sea-buckthorne (izuzetno su kisele i mogu da se oljušte samo nakon što se zamrznu) i jogurta/pavlake od ovčjeg mleka. Mešavina odličnih ukusa donekle slična prethodnoj, ali ne baš tako dobro izvedena.

šargarepa i sea-buckthorn
šargarepa i sea-buckthorn

Iako sam ja bio potpuno spreman za još kombinacija, ovo je ipak bio kraj avanture 🙂 Priča o novoj nordijskoj kuhinji u 24 tanjira „ispričana“ je za nešto manje od četiri sata i završila se bez pompe, baš kako je i počela.

Poklončić za kraj u tri čina:

A u kutijama:

hrskavi krekeri od krompira sa čokoladom i kimom
hrskavi krekeri od krompira sa čokoladom i kimom

i

kolačić sa musom od jogurta i sladom preliven čokoladom
kolačić sa musom od jogurta i sladom preliven čokoladom

A šta smo pili? Pre svega vodu, ali ne bilo kakvu 🙂 Imali smo sreće što smo Nomu posetili početkom proleća zato što drvo breze u to doba iz korena povlači biljni sok koji je nakupilo tokom prethodnog leta. Taj biljni sok moguće je prikupiti i to je upravo ono što smo pili umesto vode. Ukus je u najblažim tragovima slatkast, uz notu lešnika koja je takođe prisutna samo u tragovima.

Kao aperitiv poslužen nam je šampanjac Blanc de Blancs Brut Nature iz francuske vinarije braće Laherte. Bojana se na tome i zadržala, a ja sam bio u dilemi da li da odaberem uparivanje koje obuhvata 7 vina, ali sam ipak shvatio da bi mi to bilo previše, pa sam na predlog somelijera odlučio da mi tokom obroka budu poslužena tri vina, sva iz organske proizvodnje. Redosledom posluživanja:

1. Hallgarten Hendelberg, Peter Jakob Kühn, 2010

2. Vire Clesse l’Epinet, Jean Marie Chaland, 2008

3. Les Cailloux du Paradis Racines, Claude Courtois, 2007

Ja sam neposredno nakon što smo se smestili pitao da li bi bilo moguće da napravimo nekoliko fotografija u kuhinji. Odgovor koji sam dobio bio je da će nas jedan od šefova na kraju obroka povesti u obilazak „iza scene“ i da će rado odgovoriti na sva pitanja koja budemo imali. Nisam imao primedbi 🙂 I stvarno, nakon što sam natenane popio kafu, jedan mladi gospodin došao je za sto i pitao nas da li smo spremni za obilazak. Ispostavilo se da je taj mladi gospodin Metju Orlando (Matthew Orlando), izvršni šef u Nomi i „desna ruka“ gospodina Redžepija.

Već danima pokušavam da smislim kako bih završio ovaj post. Ta četvorosatna gastronomska avantura definitivno je malo promenila način na koji razmišljam o hrani iako se ja već dugo trudim da hrani uopšte pristupam sa velikom ozbiljnošću i potpuno otvorenog uma. Gospodin Redžepi je naizgled nemoguće ostvarivu ideju shvatio kao izazov i pretvorio je u pravu malu gastronomsku revoluciju. Ali ono što ga čini zaista velikim u mojim očima je činjenica da se nije na tome zaustavio i dopustio da ga slava promeni, već sa svojim odličnim timom neprestano traži nove sastojke, smišlja nove kombinacije i pomera gastronomske granice.

noma
noma

Restoran Noma, Strandgade 93, Kopenhagen, Danska, http://noma.dk/

7 Comments

  1. Moram da stanem u odbranu drugog “narandžastog” deserta: meni je on bio bolji od prvog, posebno ovaj sunđerasti deo koji sadrži sea-buckthorne. Inače, to mi je bilo prvi put da vidim nekoga iste nedelje kada mu je objavljena slika na naslovnoj strani TIME magazina (http://www.time.com/time/covers/europe/0,16641,20120326,00.html i ko je mesec dana kasnije proglašen za jednu od 100 najuticajnijih osoba na svetu (http://www.time.com/time/specials/packages/article/0,28804,2111975_2111976_2111947,00.html. Iako je taj restoran proglašen za najbolji na svetu, nikog od zaposlenih nisu zahvatile delusions of grandeur, kao što zna da se desi ljudima kada postignu i mnogo manje stvari. Naprotiv: upravo je osoblje to koje pravi tu prijatnu i opuštenu atmosferu (i to bez ikakve muzike) i daju potrebnu i dovoljnu dozu dinamike celoj večeri (i večeri:). S obzirom da smo tog istog dana doputovali iz Beograda, nismo bili baš čili i odmorni kada smo stigli na večeru. Ali kada smo izlazili iz restorana, utisci su nam bili kao da smo upravo prisustvovali nekom druženju sa istomišljenicima.

  2. Kada mi je stiglo na mail obavestenje o novom tekstu, mislila sam da ces samo da pomenes nomu ili teoretski nesto ispricas, posto mi je neverovatno da ste bili tamo! Mislim i dalje mi je! Dosta sam citala pre o ovom restoranu i stvarno je dozivljaj jesti u njemu. Divno mi je sto su ostavili tu normalnu i domacinsku atmosferu, a oni su i govorili da je poenta njihovog restorana da mestani jedu svaki dan tu, kad pozele, da to ne smatraju nekom premijom. I slusala sam Rene Redzepija nekoliko puta u intervjuima i covek je izuzetno normalna osoba i vidi se da je pravi zaljubljenik u posao koji radi i misiju o zdravoj tradicionalnoj hrani nordijskog podrucja kako se ne bi izgubila. Sada kada sam videla iz druge ruke, ali kao da sam iz prve, da je neko nas bio i probao njihovu hranu, tek sam ponela pozitivne utiske. Sta da ti kazem, sem da ste srecnici 🙂 I ovaj deo sa pokloncicima i sa obilaskom restorana mi je divan gest prema gostima.

  3. Dragi blogeru,
    slučajno sam pronašla vaš blog jer sam uporno tražila nekog tko je bio u Nomi!
    Moj suprug i ja idemo 28.2, četvrtak u 13h na na ručak u Nomu.
    Već sam danima uzbuđena čim se sjetim da ću imati prilku isprobat nešto drugačije, tj. nešto totalno izvorno, organski i iskreno!!
    Odlučili smo se na kompletan menu sa vinom i nadam se da će to zaista biti doživljaj koji ćemo pamtiti.
    Također, imat ćemo priliku 30 minuta družit se s Reneom pa nas i to jako veseli.
    Vaši opisi su divni, slike također, nadam se da ću i ja imati malo vremena da si zapišem par okusa da ih ne zaboravim.
    Naš menu će biti zimski, vaš je bio odličan, sve mi je izgledalo vrlo ukusno!!!
    Lijep pozdrav, javite se ako planirate nekad otići u koji restoran u Hrvatskoj.
    Martina Tomac!!!

    • Poštovana Martina,

      Potpuno vas razumem 🙂 Ja sam bio potpuno oduševljen kada sam uspeo da napravim rezervaciju za Nomu i stalno sam čitao iskustva drugih ljudi koji su imali prilike da uživaju u toj prvoklasnoj gastronomskoj avanturi.

      Kada smo stigli na večeru, smestili se i kada je sve počelo, shvatio sam da nikakav članak ni post na blogu ne može do kraja da dočara taj doživljaj. Mi nismo imali prilike da se sretnemo i upoznamo sa gospodinom Redžepijem, a to će vam samo upotpuniti doživljaj.

      Unapred vam želim prijatan ručak! Jedno je sigurno, biće to obrok koji ćete dugo pamtiti 🙂

      Imam fin spisak restorana u Hrvatskoj koje bih voleo da obiđem, samo čekam da se ukaže prilika…

  4. Poštopvani gospodine hvala vam za ove izuzetne blogove, ja sam inače profesionalni chef i ovo mi je zaista zanimljivo interesuje me da li ste vi iz struke i da li ste razmišljali da napravite ovako dobar časopis naravno o hrani.veliki pozdrav

Submit a comment